Меша Селимовић: У чему је побожност, ако нема искушења која се савладају

Пише: Марија Вешовић

„Селимовићи су пореклом из Врањске на граници Херцеговине и Црне Горе, од дробњачког братства Вујовић. Било је деветоро браће и двојица пређу у ислам, да би штитили једни друге, и од њих су Селимовићи и Овчине.  По националној припадности сам Србин“, записао је Меша Селимовић који је рођен 1910. године. Меша је дошао у Београд да живи и ради на значајној функцији након II светског рата. Меша се након сусрета са Дарославом Дарком Божић заљубљује тако и толико да не може да замисли свој живот без ње, иако је био ожењен човек,. Изјавио је, Меша, касније,  да није погрешио или да је добро проценио – осетио да је реч о правој љубави . како би могао да  буде са њом, морао је да напустити супругу Десанку и мало дете.У том браку, свакако, није био срећан, али му је било тешко да јој саопшти да жели да се разведе. „Незадовољство је као звер, немоћна кад се роди, страшна кад ојача“.

Међутим, жеља за Дарком је била већа од свега, својој супрузи,  саопштава своју одлуку једне вечери и одмах одлази из куће. Она га је пратила у кућној одећи упркос јакој киши, сва збуњена, изненађена, повређена, очајна. Гласно га је дозивала и молила да се врати. Није се окретао, већ је настављао да хода брже, не гледајући куда иде, газећи и по смрдљивом блату сметлишта… био је сав мокар од кише и прања на чесми од смрдљивог блата…Ходао је по мраку од Трга Републике до Карабурме са мучнином и кривицом што је морао да повреди Десанку којој никако није могао да помогне, али уједно и са страхом да га тако прљавог и узнемиреног Дарка не одбије, да у њој не изазове гађење. Дарка га је дочекала разнежено, као да је био “намирисан најскупљим мирисима”. Понашала се са потпуним разумевањем ношена сопственом љубављу према њему. Ту прву ноћ њиховог доживотног заједничког живота умирила је и претворила у лепоту, разумевање и подршку коју само љубавници могу једно другом да дарују.

– Прала ме је, чистила и пеглала до јутра, док сам ја, окупан, спавао – испричао је Меша. „Ко опрости, он је највећи“.

Те тешке ноћи Меши је био потребан сан, а она га је спремала за нови радни дан и нови – заједнички живот. Они нису чекали да се оконча развод, сваки дан раздвојеног живота сматрали су изгубљеном вечношћу. Меша је био свестан да руши морални кодекс којег мора да се придржава као комуниста. Осим ванбрачне заједнице, спорно је било и што је Дарка била кћерка генерала краљеве војске и удата за човека којем се као војнику краљеве војске губи сваки траг. Пустио је да се ствари дешавају спонтано, иако је обавестио једног члана партије о својој ситуацији. Супруга Десанка га је тужила због ванбрачне заједнице са женом буржоаског порекла. На партијском састанку, где се расправљало о његовом случају, постављали су му понижавајућа питања на која није хтео да одговара. Демонстративно је напустио састанак уз изјаву да неће дозволити да га понижавају. Исход је био јасан: искључен је из комунистичке партије, а самим тим постао је непожељан на било ком радном месту. Живот у Београду био је немогућ. Меша је тражио посао у Сарајеву, добио га, те су Дарка и он кренули пут Сарајева са нешто мало новца и стварима из Даркиног стана. Одлазећи, Дарка је изгубила право на стан. Дарка се није бунила, било јој је, као и Меши, довољно да су заједно. Нису се ни бојали неизвесности, срећно су путовали пругом Београд – Сарајево са мало хлеба и качкаваља. Дарка је нешто пре тога била болесна те је на пут кренула са свега 39 кг. Љубав, нежност њихових загрљаја, погледа и приче учинили су да ово путовање доживе као малу чаролију у којој постоји безбрижност и лепота живота.

Љубав је била јача од сурове стварности. О њој нису могли ни да размишљају. Занос вредан дивљења…Њихов даљи заједнички живот у Сарајеву био је тежак, живели су често у оскудици, Меша је добијао и губио професорско место без икаквих разложних објашњења. Ипак, Меша је свестан да такво опхођење према њему почива на зависти, његовом пореклу… није поклекао јер је уз себе имао љубав. Она је била његов “добри дух” *.

Дарка је за њега и њихову породицу (две кћерке) одлазила да продаје ствари из куће како би преживели, подржавала га у писању кад би се за то стекли услови, прва читала његове исписане редове… непрекидно је била крај њега и уз њега…

– Да она није била поред мене у животу, не бих урадио ни дјелић оног што сам урадио. У њеном слабом телу лепог лица била је толика снага воље и толико храбрости, да ме је увек запрепашћивала: она ме бранила од невоља живота, штитила од његових грубости, храбрила кад ми је било тешко пред тешкоћама писања, веровала у мене кад су сви сумњали, усмеравала ме својом фантастичном интуицијом, моју тврдоћу кориговала својом мекоћом, хранила ме својом љубављу… Након ових речи следи највећи доказ његове љубави: – Без ње бих сигурно био ситни професор или средњи политички руководилац (ни то не би била никаква трагедија, констатујем само чињенице). Његова љубав према Дарки испред је његовог успеха у књижевности, трагично би било живети без ње.

Срећом, дошло је време када Меша остварује књижевне успехе, добија награде… Заједно су поделили и добро и зло. Њихова љубав давала им је снагу и осећање среће ма у каквим околностима живели. Након његове смрти Дарка је наставила да штити његову заоставштину од злоупотреба. Меша је рекао како је увек захваљивао својој судбини што га је даровала таквим човеком као што је Дарка. Својом љубављу Дарка је посведочила исто: хвала судбини што ми је подарила таквог човека као што је Меша.

Цитати из „Дервиш и смрт“:

„Љубав је ваљда једина ствар на свету коју не треба објашњавати ни тражити јој разлог“.

„… све је могуће, све је на дохват руке, само се човјек не смије предати. Тешко је док се не одлучиш, тада све препреке изгледају непрелазне, све тешкоће несавладиве. Али кад се откинеш од себе неодлучног, кад побиједиш своју малодушност, отворе се пред тобом неслућени путеви, и свет више није скучен ни пун пријетњи“.

„Четрдесет ми је година, ружно доба: човек је још млад да не би имао жеља. а већ стар да их остварује. Штета што немам десет година више па би ме старост чувала од побуна, или десет година мање па би ми било свеједно“.

„Требало би убијати прошлост са сваким даном што се угаси. Избрисати је, да не боли. Лакше би се подносио дан што траје, не би се мјерио оним што више не постоји.. Овако се мјешају утваре и живот, па нема ни чистог сећања ни чистог живота“.

„Кад видиш да млад човек стреми у небо, ухвати га за ногу и спусти на земљу“.

„Човјек је проклет, и жали за свим путевима којима није прошао“.

„Стечене навике гоне на понављање поступака, осјећај сигурности одузима разбор, жеља за одмаздом убрзава одлуке“.

„Кријемо љубав, тако је и угушимо“.                  „Нема људи који су увек добри“.

„Човјек добија кад даје“.                             „Поштујем људе који и у несрећи остану племенити“.

„Тако је боље, без слатких ријечи, без празног смијешка, без варања. Све је лијепо док ништа не тражимо, а пријатеље је опасно искушавати. Човјек је вјеран само себи“.

„Ништа није толико наопако као добро учињено с циљем, ни толико глупо као човјек који нешто хоће по сбом калупу“.

„Од памтивека синови су неразумнији од очева, и разума би тако сасвим нестало, али срећом, синови постану разумни чим постану очеви“.

„Ништа не теба чекати, свему треба ићи у сусрет“.

„Ни с ким историја није направила такву шалу као са нама. До јуче смо били оно што данас желимо да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута, забезекнути. Не можемо више никуд“.

Текст обрадила: Марија Вешовић ( извор: sećanja.com )

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Pin It on Pinterest