А кад смо код истина које свакодневно треба понављати ту је и она о историјском уједињењу покрајинских српских цркава у јединствену и недјељиву СПЦ, и успостављању Патријаршије српске 1920. године.
Чујете ових дана, и то са највиших званичних адреса, несувислу и сулуду тезу како је некаква Црногорска православна црква, 1920. године, укинута вољом краља, и како су погажена права црногорског свештенства. Заправо, историјске чињенице су, наравно, другачије: српско свештенство у Црној Гори је, кад су се за то стекли услови, једногласно, консензусом, једва дочекало да „заједнички и у братској слози изведе црквено јединство”, како је говорио митрополит црногорски, Митрофан Бан, који је и предсједавао историјском сједницом Светог синода која је одржана 16. (29.) децембра 1918. на Цетињу. Митрофан Бан, митрополит Црне Горе, Брда и Приморја, као суза чист Србин, негдашњи настојатељ Манастира Мораче, администратор епархије захумско-рашке, посланик у скупштини Књажевине и Краљевине Црне Горе, човјек који је подигао и обновио 173 црквена објекта, који је цијелог свог живота, непогрешиво, у својим обраћањима, о себи писао и говорио као о Србину.
Ми, данас, чувамо аманет, и знамо ко смо