Гарчевић: Ми смо један велики БАНАНА-НЕГРО!

Вријеме читања 2 минута

Пише: Радко Гарчевић

Термин „банана држава појавио се у Сједињеним Америчким Државама почетком XX вијека и то са пежоративном конотацијом коју је задржао до данас, обухватио је сиромашне државе у којима велику улогу играју страни пословни центри моћи, односно државе у којима цветају корупција, криминал, клановски дух и непотизам, док је политички систем квазидемократски или чак отворено недемократски, економија је примитивна и монокултурна – велики дио националног дохотка базира се на производњи и извозу једне пољоприведне културе у нашем случају „банане“.

У „банана-негро“ државама изразите су социјалне разлике – новац од извоза углавном одлази на рачуне домаће елите, овакве земље су у сваком погледу назадне (слаб просвјетни систем, лоша здравствена заштита, неразвијена инфраструктура). Војно-полицијске структуре су под иностраним надзором док су им политички системи недемократски. „Банана државама“ обично су владале хунте или репресивне олигархијске клике.
Формално и када се ради о вишепартијским системима – што је сада углавном случај – механизми за обликовање мишљења грађана (медији, невладин сектор, просвјетне институције) готово су под пуном контролом западних центара моћи и њихових локалних савезника.

Уосталом, тешко је говорити о демократији када се, чак и у условима релативно слободних избора, политички процеси (поткупљивањем, претњама, уцјенама и другим средствима) усмеравају далеко од очију јавности, од стране релевантних страних фактора који чини мрежа „банана-негро“ институција за уобличавања образаца мишљења и понашања. Државни апарат нам је изрешетан и функционише према принципима дефинисаних ван наше земље и неријетко служи туђим интересима. Многи наши политичари више воде рачуна о вољи Вашингтона и Брисела, него о жељама сопствених грађана.

А животни услови многих од њих нису много бољи од становника земаља „трећег свијета“. Чини ми се да за нашу републику слободно можемо да кажемо да је постала постмодерна банана држава. При том, када истичем „бананизацију“ више имам у виду оно што нас чини горим од правих „банана република“, него бољим. Уосталом, то што нас чини бољим полако нестаје: млађе генерације су нам све необразованије, институције која су колико толико одолијевале режимско-иностраној контроли – постају њихов сервис, велики дио наше популације из дана у дан живи све теже . С друге стране, у ономе у чему смо гори од народа правих „банана држава“ – недвосмислено смо гори.

Док се они буне, и у пуној мјери схватају ко су њихови душмани – ми се препуштамо евроатлантским илузијама, и трпимо корупционашко-олигархијски-неоколонијални тродеценијски ДПС систем. Осећај за социјалну правду готово да смо изгубили. Класна свијест нам је замрла. За утјеху, убијеђен сам, неће вјечно бити тако. Политичари-банане, историја нас томе учи, из овог или оног разлога, обично заврше у канти за смеће. У свом охолом незнању, умисле да су истински господари своје и наше судбине.

А нису ! Намијењена им је улога да буду обични извођачи прљавих радова, са кратким роком употребе.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pin It on Pinterest