Некако се чини да премијер Црне Горе, господин Здравко Кривокапић, мада би многи, по свему судећи, помислили да је склон политичким и националним скретањима и зачуђујућим обртима, не одустаје изгледа само од једног зацртаног правца — бављења туђим, тј. искључиво српским националним питањима.
Наиме, господин Кривокапић је поново, дакле по други пут, изволио да у једном свом јавном иступу грађанима српске националности неспретно објасни како им Србија, тј. Београд, не могу бити Матица. Осим што је дата теза политички непотребна и у директној противрјечности са грађанским политичким моделом за који се премијер опредијелио (а који националне теме држи за анахроне и превазиђене), она отвара и нека питања. Рецимо: како то да се премијер не бави питањем Матице других етничких група које живе у Црној Гори, можда Албанаца, Бошњака или Хрвата? Јесу ли Срби, из неког разлога, национална опсесија нашег Предсједника Владе који се, узгред буди речено, једини пут кад су га о томе питали, национално изјаснио као 200% Црногорац? Како тумачити ову упорност, да ли се, из свега предоченог, можда може помислити да се премијер циљано бави одвајањем једних Срба од осталих?
Осим што, хвала Богу, нисмо недовршен народ, што имамо заокружену свијест о својој прошлости и идентитету, што имамо и великане који су се о датој теми већ изјаснили („Србија је Матица српства. Без ње никад ништа.” Петар II Петровић Његош, 1850) али и стручну литературу („Матица је центар, средиште, држава у односу на своје сународнике у другим земљама”, Рјечник Матице српске, стр. 670), осим што понешто знамо и из области права (према члану 1 свог Устава, Србија је дефинисана као национална држава; дакле Срба и у њој и ван ње) — имамо и национално достојанство. Не знамо какве се политичке побуде премијера, чију су позицију осигурали искључиво српски гласови, крију иза иступа овакве врсте, али знамо шта је вријеђање на националној основи.
Како би српски народ опстао у својој пуној цјелини, децидирано треба одрицати сваку вјештачки генерисану посебност у односу на наше сународнике из Републике Српске и Србије. Радије бисмо били већина на Балкану него мањина у Црној Гори. Шантићев принцип „И свуда гдје је српска душа која, тамо је мени отаџбина моја!” мора бити испред интензивних фабриковања дезинтегративних политика које су се, гдјегод су могле, одрекле српства, али их то очито није спријечило да се упорно њиме и баве. Ту је, наравно, и социјална димензија — премијер нас је, из удобности свог кабинета, очигледно потцијенио, помислио, можда, да смо аморфна маса неспособна да мисли и промишља, маса која ће, након пар саопштења, заборавити одакле се генерише најинтензивнија мржња у свом најнасилнијем лику, одакле пљуште увреде и псовке према нашем народу, гдје нам се отима културно насљеђе, укида језик, узнемирава Црква и дискриминишу дјеца, па је ето, само можда, помислио да ћемо епицентар те и такве србофобије узети за Матицу?
То више није само увреда националног поноса него и интелигенције, а упорна антагонизација Србије и Београда (у којима смо често своја права остваривали кад год су нам она у Црној Гори била угрожена; а ту су, можда и претјерану, отвореност Србије многи годинама злоупотребљавали истовремено радећи против виталних српских интереса) није ништа друго до нечовјештво, незахвалност и безобразлук.
Срби имају своје друштвене, културне и интелектуалне дјелатнике, имају и институције, имају Матицу српску (чији је први члан из Црне Горе био владика Петар II Петровић Његош, није му сметало што јој сједиште није на Чеву, у Цуцама или Братоножићима) — можда промишљања о националној судбини њиховог народа треба препустити њима, српским историчарима, књижевницима итд. а Влади Црне Горе остаје њен посао, или оно што би, макар, требало да буде: побољшавање животног стандарда црногорских грађана, борба против корупције и криминала, смиривање новонасталих тензија и сл. у сваком случају, српске националне теме, то свакако нису.
Ми знамо ко смо