„Данас кад се ругају видовданском култу, кад се збијају шале на рачун једне од најузвишенијих прича европске културе, кад се клеветама покушавају сурвати у блато жртва и патње цијелог једног народа који је крварио за ослобођење, и себе и својих комшија — данас се Видовдан у својој пуној снази и љепоти уздиже високо, недодирљив и свевремен“
Данас се, можда више но икад, показује како драгоцјеност најважнијег датума нашег народа није само у његовој епској величини и снази предања које су временом прерасле у стожер нације.
Данас кад се ругају видовданском култу, кад се збијају шале на рачун једне од најузвишенијих прича европске културе, кад се клеветама покушавају сурвати у блато жртва и патње цијелог једног народа који је крварио за ослобођење, и себе и својих комшија — данас се Видовдан у својој пуној снази и љепоти уздиже високо, недодирљив и свевремен.
Далеко од нечасних намјера различитих синекуриста и несрећних подлаца, њихових апанажа, лоших колумни и ТВ програма. И што је њихова рика гласнија, напади перфиднији и бестиднија пропаганда, Празник је све већи, неухватљивији и чистији у својој величанственој суштини која их демантује, због које увијек занијеме и која огољава њихову биједну природу. Зато су се и упрегли да га пониште, означе опасним, анахроним и штетним, а нама колективно наметну жиг митоманског дестабилизујућег фактора на Балкану (ако не баш свима злочинаца и убица).
И зато треба чувати Видовдан и његовати Милошеву етику, подсјетник да је живио један народ и да је у великој књизи историје био Неко; треба одржати предање које је — да парафразирамо Црњанског — са свим својим посљедицама за нас, ипак, било једна свијетла, вјечна звијезда у ноћи над нама. И наравно, колико год било тешко, ваља се потрудити из све снаге и остати достојан јединог Царства које је увијек и довијека. Због неке Србије која тек долази.
Ми знамо ко смо