Одговор НВО „Ми знамо ко смо“ директорици НВО Центар за грађанско образовање Далиборки Уљаревић преносимо интегрално
Најава коначног потписивања Темељног уговора између Српске православне цркве и Владе Црне Горе поново, нажалост, бива подвргнута прекомjерној политизацији. Најбољи доказ у прилог томе налазимо у данашњој изјави директорице Центра за грађанско образовање (ЦГО), Далиборке Уљаревић. Између осталог, госпођа Уљаревић наводи да би уговор морао бити одраз консензуса Владе и парламентарне већине. У супротном, како каже, потписивање може „…дубоко уздрмати легитимитет Владе јер Влада нема легитимитет да такав уговор потпише, јер за њега није добила подршку у парламенту.“ Цитирани навод није оригинална мисао директорице ЦГО, већ је очити, рекло би се и недорасли, плагијат идеје чији су највећи заговорници били својевремено посланици ДПСа о томе како је Темељни уговор са СПЦ неопходно ратификовати парламенту! Оваква подударност осим што може бити вишеструко индикативна, својом суштином нас и забавља — „што је баби мило, то јој се и снило“ (неминовно ће помислити многи).
Наиме, ближа разрада одредби Закона о слободи вјероисповјести путем потписивања уговора између државе и цркава и вјерских заједница спада у домен вођења унутрашње политике, а што је, према чл. 100 ст.1 т.1 Устава Црне Горе, као прва наведена, искључива уставна надлежност Владе Црне Горе. Такође, Закон о слободи вјероисповјести у члану 10 прописује да се поједина питања од заједничког интереса за Црну Гору и једну или више вјерских заједница могу уредити уговором који закључују Влада Црне Горе и вјерске заједнице. Дакле, нема ни помена од било какве надлежности парламента у овим стварима. Ово стога што су у црногоској правној пракси, уговори између државе и вјерских заједница, по својој правној природи подзаконски општи акти, те у њиховом усаглашавању, потписивању или ратификацији парламент нема никакве улоге. Разумије се, једини изузетак од овог правила јесте Темељни уговор с Римокатоличком црквом, али зато што је њен међународноправни субјективитет једино неупитан, те и зато што тај уговор по својој природи јесте међународни уговор, који нужно подлеже ратификацији у парламенту.
Уколико је госпођа Уљаревић жељела да укаже на манипулишући и ниподаштавајући однос ранијих ДПС Влада, које су са Исламском и Јеврејском заједницом неискрено закључиле уговоре у форми подзаконских аката, умјесто да то учине у форми у скупштини потврђених закона, као што јесте пракса у појединим европским земљама (попут Италије), такав чин смо спремни да поздравимо и да се са тим ставом сагласимо. Невоља је, међутим, у томе што инсистирањем да се о Темељном уговору са СПЦ изјасни парламент (sic!), гђа Уљаревић ставља СПЦ у двоструко неједнак положај у односу на друге вјерске заједнице; са једне стране, уколико у парламенту не би било подршке закључивању, СПЦ би се у погледу поступка закључивања уговора нашла у недвосмислено отежаном положају у односу на друге вјерске заједнице, док би са друге стране, уколико би уговор добио подршку, то значило виши степен правне заштите уговорних права која би СПЦ стекла у односу на друге вјерске заједнице, а што, подсјетимо, СПЦ никада није ни жељела.
У таман је вилајет, збиља, запало грађанско образовање госпође Уљаревић! Дакле, правни поредак Црне Горе, а и здрава логика наводе на закључак да Темељни уговор мора бити одраз консензуса не парламентарне већине (ако она данас у Црној Гори упште и постоји?) и Владе, већ једино и искључиво СПЦ и Владе, као уговорних страна будућег Темељног уговора.
Пошто смо из изложеног утврдили да директорица ЦГО не разумије најбоље вриједности секуларног и грађанског друштва, оличене у правној једнакости цркава и вјерских заједница, размотримо, у кратким цртама, како стоји ствар са европским стандардима. Наиме, из изјаве госпође Уљаревић може се ишчитати да инсистирање на што скоријем потписивању уговора значи подизање тензија, док политички став који чињеницу потписивања и садржину уговора багателише сматра „…инсистирањем на европским интеграцијама Црне Горе“.
Au contraire! Eвропски суд за људска права у Стразбуру, као најзначајнији орган Савјета Европе, који је и основан са идејом да државе источне и југоисточне Европе што лакше и што свестраније усвоје стандарде пред приступање Европској унији, по овом питању има недвосмислено јасан став. Наиме, према пресуди у случају Ријеч Живота против Хрватске, држава чини повреду Конвенције о људским правима и основним слободама (чл. 9 који гарантује слободу вјероисповјести), у оним случајевима у којим одбија да са одређеном вјерском заједницом закључи уговор какав је, са идентичним опсегом права и под истим условима, закључила са другим вјерским заједницама у земљи. Поред тога што стандарди Европског суда за људска права додатно говоре у прилог бесмислености захтјева да о уговору с СПЦ на било који начин одлучује парламент, они недвосмислено показују и да сваки секунд одуговлачења потписивања уговора гура Црну Гору дубље у зону дискриминације СПЦ, која траје од 2012. када је СПЦ, послала свој предлог Уговора, у жељи да га закључи „у истом опсегу права и под идентичним (процесним) околностима“, као и друге вјерске заједнице које су то учиниле. Скори тренутак потписивања, дакле, може имати само позитивна дејства са становишта испуњавања европских стандарда. Одговор на питање зашто се директорица ЦГО томе противи није међу амбицијама овог текста. Једна ствар је, међутим, извјесна – даљи покушаји невјештог жонглирања с малициозним нетачностима, у циљу подизања тензија неће остајати без одоговора.