Своју снагу препознаћеш по томе колико си у стању да издржиш самоћу
Пише: Марија Вешовић
Мирослав Мика Антић рођен 1932. у Мокрину, а умро је 1986. у Новом Саду. Био је српски песник, а пре него што је постао познат бавио се разним пословима – био је морнар, радио у луткарском позоришту. Бавио се и сликарством, новинарством и филмом. Био је и уредник листа „Ритам“ и Змајевог „Невена“, „Дневника“ у Београду и „Младог поколења“ у Новом Саду. Песник Мика Антић, у једном разговору је рекао да је читао многе писце и да су на њега сви утицали, али је мало оних, који су ми остали добри и вечити пријатељи. У дечјој литератури, како је говорио, никад се није разочарао у Сент Егзиперија. У свом делу, Антић, попут Егзиперија, показује колико су вредне мале ствари које одрасли људи не примећују. Он пише о ситницама које човека окружују а које он није у стању да примети оптерећен свакодневним животним активностима.
Обраћао се деци речима: „Моје песме нису песме, него писма свакоме од вас. Оне нису у овим речима, већ у вама, а речи се употребљавају само као кључеви, да се откључају врата иза којих нека поезија, већ доживљена, већ завршена, већ много пута речена, чека затворена да је неко ослободи“. Режирао је филмове „Доручак са ђаволом“, „Свети песак“, „Широко је лишће“, „Страшан лав“. Писао је драмска дела и један рото роман. Мика Антић живео је боемским животом, волео кафане и проводио је у њима доста времена. Више пута је ишао на клинике за одвикавање од алкохолизма. Женио се три пута, и из тих бракова имао је шесторо деце.
За свој свестрани уметнички рад, Мирослав Антић је добитник многих награда из области поезије, новинарства и филма. Према љубавним стиховима Мике Антића компоновао је више забавних песама које су биле запажене на фестивалима. Љубавни стихови Мирослава Антића били су и остали инспирација многим генерацијама љубитеља поезије у свим републикама бивше Југославије. Неке од његових најпознатих песама су: Песма за нас двоје, Бесмртна песма, Босонога песма, Усне, Мостови…
Мирослав Антић умро је у јуну 1986. године после дуже болести. „Мало је било. Ал’ ипак, кад погледаш: доста је све оно што смо и рекли и прећутали“. Своју последњу жељу написао је на цедуљици уочи смрти: „Кад ме буду износили, нека прочитају Бесмртну песму. А кад ме покопају, нека Јаника Балаж или Тугомир одсвира Пиро манда коркоро. Нико не сме да ми држи говор“.
БЕСМРТНА ПЕСМА
Ако ти јаве: умро сам,
а био сам ти драг,
онда ће у теби
одједном нешто посивети.
На трепавици магла.
На усни пепељаст траг.
Да ли си уопште понекад
мислио шта значи живети?
Ако ти јаве: умро сам
ево шта ће бити.
Хиљаду шарених риба
лепршаће ми кроз око.
И земља ће ме скрити.
И коров ће ме скрити.
А ја ћу за то време
летети високо…
Високо.
Зар мислиш да моја рука,
колено,
или глава
може да буде сутра
корен брезе
ил’ трава?
Ако ти јаве: умро сам,
не веруј
то не умем.
На ову земљу сам свратио
да ти намигнем мало.
Да за мном остане нешто
као лепршав траг.
И зато: не буди тужан.
Толико ми је стало
да останем у теби
будаласт и чудно драг.
Ноћу,
кад гледаш у небо,
и ти намигни мени.
Нека то буде тајна.
Упркос данима сивим
кад видиш неку комету
да небо зарумени,
упамти: то ја још увек
шашав летим, и живим.
Неки од цитата Мике Антића:
„Све што јесте, мора исто толико и да није, и само колико га нема, толико га и може бити.“
„Престаните да ланчано експлодирате по сновима. Искористите остатак јаве за сведочанство да сте ту.“
„Нема невидљивог, има само немоћних очију.“
„Права висина је само пређени пут. Права висина је стићи, и одгонетнути заувек ко је смислио кога, ми своју мисао или она нас.“
„Нема на свету две исте среде, два иста уторка, иста петка. Све нове љубави друкчије вреде, живи се сваки пут испочетка.“
„Једно је мислити о променама, а друго чинити покретљивост.“
„Престанак стида – тек то је почетак праве игре.“
„Ја хоћу да личим на себе.“
„Кад неко мери дубину океана, зар забада штап тамо где му је доступно?“
„Слобода није правац, већ стање себе, клима у себи вољеном и проклетом.“
„Чим пустимо играчку из руке она престаје да се игра.“
„Величина речи није у њеном значењу, него у мом значењу.“
„Најбриткије сабље кују се од загрљаја.“
„Свака је моја слобода страшан рат на почетку, а срамота на крају.“
„Лако је бити друкчији међу истима. Тешко је разликовати се од себе самог.“
„Срце се нема да се има, срце се има да га даш свима.“
„Треба прескакати небо. Имати највише жеље, па ће тако све оно што је мање само од себе бити прескочено.“
„Не сањамо сви једнако и то никоме не смета. А зашто свима сметамо кад смо другачије будни?“
„Најлепша поезија је тренутак кад ниси свестан песме. И најлепши је живот кад ниси свестан да живиш, него мислиш да сањаш.“
„Ако сад ниси ти, никад то нећеш ни бити. Није све у своје време, већ све у твоје време.“
„Сваки је тренутак истина, само што понеки има лажног човека.“
„Све је само толико велико, колико смо ми мали у себи. И све је толико мало, колико смо ми у себи велики.“
„Нисам осећао да дирам у туђе ни када те први пут видех и пожелех. Одувек си била моја више него што сам ја свој, и више него си и сама своја.“
„Људи се поштују речима, а воле ћутањем.“
За писање овог текста кориштена је релевантна и доступна литература из које су и преузети обележени садржаји.