Милунка Савић: Српска Јованка Орлеанка

Милунка Савић рођена је 1889.године у селу Копривница, у близини
Рашке. Била је образована, говорила француски и њемачки језик и била
цијењена због својих подвига на светском нивоу, нажалост, најмање је
била цијењена код нас.
Милунка Савић ступила је у војску током Балканских ратова, 1912.године
али не као Милунка већ као Милун Савић. Зато што се пријавила као
мушкарац заштитила је брата од мобилизације. Ова српска Јованка
Орлеанка бива рањена у Брегалничкој бици и тада се открива њен
стварни пол али није била избачена из службе већ наставља да се бори
у Првом светском рату са својим стварним именом Тада бива распоредјена
у “ Гвоздени пук“, најелитнији Други пук српске војске „Књаз
Михаило“. Борила се у многим биткама, а за јунаштво демонстрирано у
Колубарској бици одликована је златном медаљом за храброст „Милош
Обилић“.

foto:011info.com

У јесен 1915. године у Македонији, Милунка је задобила тешке повреде
главе и тако повређена повлачила се преко Албаније. Након неколико
месеци лечења на Крфу вратила се на Солунски фронт где је учествовала
у биткама током лета и јесени 1916. године.
За показану храброст у борбама 1917. године престолонаследник
Александар Карађорђевић одликовао ју је златном Карађорђевом звездом
са мачевима, а убрзо потом стигло је и признање француске војске –
Легија части В степена. Касније је добила и француски Ратни крст и
официрску Легију части. Милунка Савић је прва жена икада одликована
француским орденом Ратни крст. Носилац је и споменица ослободилачких
ратова од 1912. до 1913. године, албанске споменице, као и споменице
ратова за ослобођење и уједињење. Такође је понела британски орден
светог Мајкла, као и руски орден светог Ђорђа Победоносца.
Само један од њених чувених потеза је било заробљавање 23 бугарска
војника у Црној ријеци, али их није убијала, јер се, како је говорила,
борила за живот, а не за убијање непријатеља.
После Великог рата Милунка Савић радила је најразличитије послове у
Босни и Херцеговини, од чистачице па до болничарке. Удаје се за Вељка
Глигоровића са ким је имала једну ћерку Милену, осим Милене усвојила
је још 3 ћерке и усопјела да ишколује још око 30 дјеце из села
Копривница.

Након Другог светског рата радила је као чистачица у београдским
кафанама. 1945. године коначно је добила пензију, а 1972. од града
Београда, а на иницијативу Пека Дапчевића, некадашњег начелника
Генералштаба Југословенске народне армије, добија и мали стан на
четвртом спрату у згради која није имала лифт. У овом стану је наредне
године и умрла, у 84. години. Иако је било најављено да ће Милунка
Савић бити сахрањена у Алеји великана, то се није догодило.
Сахрањена је у породичном гробу на Новом гробљу.

С обзиром да ниједан историчар није написао биографију Милунке Савић,
ријетко се помињала у уџбеницима историје, а дуго је није било ни у
српским музејима. Подигнут јој је само један споменик, у Јошаничкој
Бањи.
Како то обично бива, значај наших људи су неријетко прво препознавале
стране земље, па је Француска 2011. године, у музеју отвореном са
идејом да се сачува сећање на хероје Првог светског рата, изложили и
фотографије и ордење Милунке Савић, српске Јованке Орлеанке, како су
је називали. Убрзо потом је, чини се, и српско друштво почело да
препознаје величину ове храбре жене и почело да исправља
вишедеценијску неправду која јој је нанета. 2012. године Радио
Телевизија Србије је у емисији „Квадратура круга“ емитовала причу о
Милунки Савић, а наредне године припремила је и емитовала и
документарно-играни филм „Милунка Савић – хероина Великог рата“.
Милунка Савић је само једна од жена чији је допринос за ослободјење
наше земље пао у заборав. Зато сјетимо их се понекад или одгледајмо
документарну емисију на неком мање гледаном каналу и покушајмо да их
макар на тај начин испоштујемо и не заборавимо сјећање на жене које
су улагале надљудске напоре да ми данас живјели мирно.
Припремила: Ивана Рмуш.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pin It on Pinterest