Миодраг Перуновић: Мед и жуч

Вријеме читања 6 минута

„Жао ми је публике, осјећам њену потиштеност, зебњу, бојазан, али и наду – вјерују у мене, и чекају моју побједу, спремни да ме носе на крилима свог навијања до ње. Свјестан свега тога, одлучан сам да се борим до задњег атома снаге. Крећем ка рингу…“

Перуновић-Рачков

Пише: Миодраг Перуновић 

Од свега лијепог што сам као спортиста доживио, најупечатљивији утисак на мене је оставило навијање публике на свјетском првенству у Београду (БАПС) 1978. године, које је остало као нешто чиме се и данас моја душа храни. И ни једна радост, ни једна титула и медља, не могу се упоредити са величанственошћу тог доживљаја, и оним осјећањем комплетне испуњености задовољством и поносом, што сам њихов миљеник – изабраник, у коме највише препознају себе, свој дух и карактер, и за кога својим навијањем саопштавају: он је МИ!

Дакле, тај звук громогласног навијања пуне хале, та емоција којој си узрок, и која је упућена теби, нешто је најљепше и највише што се може доживјети. Гледао сам и слушао разна навијања на бројним такмичењима, али такву везу спортисте и публике никада више нијесам ни доживио ни видио. И утолико ми је жалије што она није крунисана радошћу у дану финалних борби.

А зашто није? Тражећи (тада, а и у каснијим годинама) одговор, преиспитивао сам се: да ли сам и њих и себе на крају изневјерио? Можда сам могао више да пружим, боље да се борим? Да ли сам?… Не! Мислим да не. Али, има једна околност која се десила, и вјерујем, ипак била пресудна, а њен виновник је био Бруно Храстински, наш главни тренер и секудант у углу ринга за вријеме борбе… – Ако је ико на том првенству заслужио (по свему што је пружио) титулу, то је био тај изубијани дјечак; и ако је иједна публика заслужила да се радује тријумфу свог миљеника, то је била она у хали Пионир. И ево, опет…

Стојим у ходнику који води од свлачионица ка улазу у халу, добро сам се загријао, зној ми се слива низ лице; поред мене пролази Богујевци враћајући се са ринга, он је наш трећи финалиста за редом који је поражен… Жао ми је публике, осјећам њену потиштеност, зебњу, бојазан, али и наду – вјерују у мене, и чекају моју побједу, спремни да ме носе на крилима свог навијања до ње. Свјестан свега тога, одлучан сам да се борим до задњег атома снаге. Крећем ка рингу…

Миодраг Перуновић и Валериј Рачков у Београду 1978…

Очекивали су мој улазак, и чим сам се појавио, халом се из 10.000 грла проломила експлозија усклика и скандирања: ”Мијо, Мијо…” Кроз претходних 13 дана прошли смо заједно, проживљавали тешке тренутке и велике радости, дизали смо се из пепела и славили, све више постајали једно биће, пењући се даље ка врху…

Свјетско првенство сам започео као дјечак који ни сам није био сигуран да му је ту мјесто, и да је кадар да се носи са свим тим шампионима – а завршавам га као прекаљени борац, који жели да у финалној борби освоји титулу, и коме је речено да ће бити проглашен за најбољег боксера првенства уколико побиједи финалну борбу. Кроз четири претходне борбе сазријевао сам пролазећи сва искушења која бокс у себи крије. У прва два меча сам обаран на под, било ми је од отока затворено једно, а затим и друго око. У трећем ми је противник ударцем главом у првој рунди сломио нос, у четвртом сам се борио са противником и свим тим повредама…

Све су то били тешки испити, које сам полагао ношен давном дјечачком жељом, и атмосфером коју је створила љубав и жеља те дивне публике поистовјећене са крхким младићем, који неће да одустане од борбе ни онда када би то било потпуно нормално. Толико сам желио да освојим титулу, њоме захвалим, и узвратим публици, на најљепши начин завршавајући нашу причу. Али живот није бајка…

Мој противник Валериј Рачков (СССР) који је у четвртфиналу у феноменалној борби побједио олимпијског шампиона Бакфелда (ДДР), је изванредан боксер, велики борац који сигурно свим срцем жели титулу.

Послије прве рунде, која је протекла у високом ритму, са пуно удараца, ескиважа, кретања, и у којој сам за јасну нијансу био бољи, отшао сам у свој угао са увјерењем да Рачков није ништа бољи нити опаснији од претходне четворице мојих противника. У другој рунди ушао сам у отворену борбу, желећи да и у овом мечу задовољим публику и сигуран да сам бржи и бољи од Рачкова. Задао сам пуно чистих, снажних удараца, али, ти моји ударци нису остављали видљивије последице, нити заустављали налете мог противника, просто су се разбијали као таласи о стијену – што је било депримирајуће… Крајем рунде сам осјетио велики умор и исцрпљеност, нестало је експлозивности, снаге и брзине у мојим мишићима, а Рачков није ни за трен престајао да атакује…

Ипак сам успијевао да у тој завршници одржим предност из већег дијела рунде, жељно чекајући онај минут паузе и освјежења, у коме ћу добити похвале за борбеност, потврду да сам бољи, и подстрек који ће ми улити нову снагу. А ода, тек што сам крајње исцрпљен сјео на столицу у свом углу, дочека ме права салва оптужби и приговора: – Па, шта то радиш, зашто се упушташ у борбу? Све си упропастио, губиш меч, потпуно погрешно боксујеш! – Био сам у шоку, нијесам могао да вјерујем. – Па зар нисам на овај начин и до сада боксовао, и побјеђивао? Ево, и публика је одушевљена, скандирају моје име као у трансу… Је ли могуће да је Рачков толико бољи? – Пролазиле су ми мисли кроз главу, био сам потпуно збуњен овим што чујем. Али, што је било најгоре, ја сам под бујицом тих ријечи мог тренера, одједном био просто сломљен. Осјетио сам како ме моћне руке умора потпуно обузимају и односе ми задље мрвице снаге; нисам имао воље за даљу борбу – Најрађе бих, да треће рунде и нема, да се све сад заврши… Чему даља борба кад чика Бруно овако говори? Нема никаквог смисла, ни наде, јер, боље не могу… о, како сам уморан… – Трећу рунду започињем под мучним утиском из паузе у углу, и са „обогаћеним“ умором са краја друге рунде, Рачков осјећа своју шансу, наставља да кидише, у рингу то нијесам више ја, већ продукт оних убитачних ријечи човјека од кога сам очекивао помоћ и мотивацију. Половину рунде сам ипак успијевао да не дозволим свом противнику да стекне неку већу предност – узвраћам, упркос описаном стању… А онда, послије једне паузе, на четрдесетак секунди пред крај (док је судија удаљавао тренера Соргића из угла због прегласних савјета), ја сам се повратио себи; тај период до краја био је опет серијска размјена удараца у којој сам био успјешнији… А, онда проглашење побједника, видим да чика Бруно тржи погледом некога за службеним столом, а потом, његово кратко одмахивање руком… Схватио сам да му је јављено да сам изгубио! Официјелни спикер је, док је владала мукла тишина саопштио: – Одлуком судија 4:1 побиједио је Валериј Рачков! – У том трену догодила се права експлозија протеста, публика је била у делиријуму. „Пионир“ се тресао од протеста звиждука, који се нису стишавали ни приликом додјеле медаља. Нијесам на побједничком постољу плакао само зато што су ми судије отеле побједу, што нијесам свјетски првак, и што нијесам успио на прави начин приведем крају своју „Одисеју“. Плакао сам због осјећања неке више неправде… Тад ми је дата лекција коју сам дуго проучавао и одгонетао, осјећајући да ћу онда када се помирим са свим питањима, досећи много важнију титулу…

Све се завршило тако што сам у Савезној Скупштини на свечаном пријему, одлуком међународног жирија добио позлаћени пехар као најбољи југословенски боксер на шампионату. Све новине су данима писале о мом поразу као о највећој неправди на БАПС – у, проглашавајући ме за моралног побједника… И дан – данас сријећем људе и жене који ми кажу како памте ту непрацду, и да су тада плакали заједно самном. Ту љубав, симпатију и посебну врсту присности, златна медаља ми вјероватно не би донијела…

Никада ми није било јасно, зашто је чика Бруно онако поступио? Можда је био депримиран због претходна три пораза наших финалиста? Можда је процијенио да на тај начин нећу моћи да борбу доведем до краја? У сваком случају направио је страшну грешку! У свим каснијим годинама нијесам га питао о томе… Али је тај младић извукао поуку – на такмичењима која су слиједила, нијесам много обраћао пажњу на ичије савјете и коментаре када је моја борба била у питању, и тактика коју треба примијенити – „слушао сам само себе“. Много година касније, испуњен богатим животним и спортским искуством ништа му више нијесам замјерао.

Недавно сам се у Будви, послије 29 година од те борбе, поново срео са Рачковом. Као и оне ноћи, пружио ми је руку озбиљна лица, то исто сам урадио и ја… А онда, осмијеси, загрљај, тапшање, раздраганост због оживљавања давне, драге успомене…

… и у Будви 29 година касније

Он рече: ”Мислио сам да ћу изгубити, борба је била изједначена, ал само је један могао бити свјетски првак… ”Ма, није важно, било па прошло – рекох- важно је да смо сада ту, опет заједно…

Извор: usns.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pin It on Pinterest