Присјетимо се бесједе блаженопочившег Митрополита Амфилохија у манастиру Пресвете Богородице Јерусалимске у Речинама код Колашина, 25. октобра 2010. године
У име Оца, и Сина и Светога Духа.
„Господ је просветљење моје и Спаситељ мој, кога ћу се бојати!” Ове ријечи, псаламске ријечи Давида цара, понављамо веома често на службама Божијима, нарочито за вријеме Свете тајне крштења, која се, по древном називу, назива тајна просвећења. А понављамо ове ријечи и приликом примања ангелског лика. Поновили смо их и данас када је наш брат, досадашњи Небојша, примио ангелски лик и примио свога небескога прокровитеља, Преподобнога Козму Мајумскога, кога управо данас, на овај свети дан Пресвете Богородице Јерусалимске, прослављамо. Господ, који јесте свјетлост која свијетли и обасјава сваког човјека који долази у овај свијет, који почива у свјетлости неприступној, као што често изговарамо у својим молитвама и у своме славослову Богу. Господ је заиста просвећење наше и Спаситељ наш, а ако је Он наше просвећење, ако се ми облачимо у Њега, Светом тајном крштења, облачући се у Њега облачимо се у свјетлост Његовога вјечнога лика божанскога. Ако се облачимо у Њега и примамо Њега као свјетлост свога живота, као унутарње просвећење и освећење и као путоказ, правац к Њему као вјечној свјетлости у незалазном царству Духа Његовога Светога, онда с правом ми Њега називамо не само свјетлошћу него и Спаситељем. Он је тај који нас избавља од таме, од мрака, од демонске силе која је родитељка свакога мрака и сваке таме. Он је тај који нас избавља од гријеха, што значи од погрешног пута, погрешног усмјерења нашега живота и који нас упућује правим путем истине Божије.
Није случајно у Дјелима апостолским сама Црква названа путем и они који су се борили против Цркве су били они који су се борили против тог јединог истинског пута који води у живот вјечни. И није случајно Црква названа путем, јер је сам Господ, који је глава Цркве, рекао за Себе да је Он „Пут, Истина и Живот”. Дакле, само преко Њега и кроз Њега, што значи кроз Његову Свету Цркву и Његово богочовјечанско тијело, ми можемо задобити Њега као вјечни живот и задобити Њега као вјечну истину. Истина је дародавац вјечнога живота, а Он, Господ, је Пут, Истина и Живот!
Она која нам Га је даривала, која нам Га је родила, Пресвета Богородица, она је изњедрила Њега као вјечну свјетлост која обасјава свакога ко долази у овај свијет, свјетлост која просвећује све и сва, као што пјевамо и говоримо на светим службама. Свјетлост Христова просвећује све и сва. Та свјетлост нам је засијала из утробе Пресвете Богородице. Она нам је подарила Њега и Њиме нас обасјала и кроз Њега и преко Њега обасјала људску природу, човјечанство, обасјала свјетлошћу незалазном овај свијет, тако да бисмо ми могли, у свјетлости Његовој, да видимо свјетлост лица Божијега, тајну Божију, тајну Оца и Сина и Светога Духа, да бисмо могли у тој свјетлости да видимо и тајну овога свијета и ону скривену свјетлост у дубинама Божије творевине и да би могли да видимо, у тој свјетлости, и свој пут и своје путеве, оне којима ходимо, и да би могли да предокусимо, већ овдје, у овом пролазном животу, Њега као вјечну, непролазну и нестворену свјетлост.
Ето дакле, ми данас управо и прослављамо Свету Богородицу Јерусалимску, лик Пресвете Дјеве који се чува у њеном храму у светоме граду Јерусалиму, који је овдје изображен у новом храму на овој гори Јерусалимки, како се зове овај свети манастир. Њен лик нас обасјава, њена цјеломудреност, чистота њена, доброта њена је шира од небеса, као што пјевамо, и она је савршенија од херувима и серафима, управо зато што није примила само свјетлост која сија са лица Христовога, са лица Јединороднога Сина Божијега, вјечног Логоса кроз кога је све постало, него је примила самога Господа. Њега као вјечну свјетлост је примила у себе, Пресвета Дјева, и том свјетлошћу нас просвећује и освећује, грли и благосиља и велики је дар Божији да је кап њене благодати јерусалимске, зрак са њеног лика јерусалимског, стигао и до ове горе и ево овдје, на овом мјесту, том свјетлошћу саградили смо и ову нову светињу Пресветој Дјеви, Богородитељки посвећеној. Данас празнујемо, дакле, и радујемо се што смо причасници вјечне божанске свјетлости и радујемо се што се Господ дотакао Својом свјетлошћу и срца нашег монаха Козме. Обасјао му је срце, ум његов и душу његову и упутио га путем Христовим као јединим истинским путем, путем вјечнога живота, ослобађајући га од свих туга и тугомора овога свијета и све пролазности и везаности са њега и сједињујући га са Господом, који је један, вјечан и непролазан, који призива и њега и нас да се свијетли свјетлост наших дјела, како би људи, гледајући наша добра дјела, прослављали Оца нашега који је на небесима. Зато смо у чину монашења и подсјетили новога монаха, дајући му свећу у руке и подсјетили га да се свијетли пред људима и пред земаљским створењима, лице Његово и дјела Његова, да би људи гледајући и просвећујући се Његовом свјетлошћу, Христовом свјетлошћу коју је примио у себе, да би прослављали Оца нашега који је на небесима.
Нека би Преподобни Козма Мајумски, кога данас прослављамо и чије име је примио наш досадашњи брат Небојша, нека би га укријепио да чува ту светиљку и ту свјетлост, да би она њега чувала и да поје свјетлост Господњу у све дане живота свога, као што је појао и Свети Козма Мајумски, који је био пријатељ и саподвижник Светога Јована Дамаскина, оног великог учитеља Цркве Божије, великог Тајновица и писца дивних и чудесних дјела о основним истинама вјере хришћанске, излажући их у својим списима и дивних дјела о Пресветој Дјеви Богородици. Његове бесједе су сачуване, најљепше бесједе које су написане у част Пресвете Дјеве. Писац је и оног знаменитог списа о поштовању светих икона. То је онај Јован Дамаскин коме су руку одсјекли зато што је чувао икону Мајке Божије у вријеме иконоборства и што је писао спис у славу Пресвете Дјеве, бранећи њен лик и бранећи лик Господа и тиме бранећи тајну Божијег оваплоћења, јер заиста Бога нико никад није видио, али Јединородни Син Његов, преко Пресвете Дјеве, јавио нам је Бога, примио људско тијело да ми Њега сликамо иконама. Ми на иконама сликамо Његову људску природу. И зато видимо Њега, а кад Њега видимо, по Његовим ријечима видимо Оца јер ,,ко је мене видио, видио је Оца.” Кроз Њега и преко Њега, преко од Пресвете Дјеве рођенога, ми сагледавамо велику и свету тајну Оца, и Сина и Духа Светога и зато и можемо да сликамо и Господа и Мајку Божију и свете угоднике Божије.
Није правилно, додуше, иако се то увријежило, да се слика Бог Отац, јер Он није примио људско тијело. Зато су стари сликали три ангела који су посјетили Аврама и та три ангела су били, симболички, указање на тајну Свете Тројице. А само Господ, који је примио људско тијело, Он може бити сликан и Пресвета Дјеве и свети који зраче Христовом свјетлошћу.
Дакле, Свети Козма, који је од данас твој покровитељ, брате Козма, он је знаменити појац. Зато се и зове Козма Мелод. И данас се памте његове мелодије и пјевају се још у 8. вијеку. И не само што је био мелод и појац чудесни, него је био и писац, заједно са Светим Јованом Дамаскином. Он је помагао Светом Јовану Дамаскину када је он писао Октоих, Осмогласник, који ми непрекидно појемо кроз вијекове. То је онај Осмогласник који је прва штампана књига у Цетињској штампарији у 15. вијеку. Дакле, један број пјесама у Октоиху је написао и Свети Козма Мајумски, као шот је написао и дивне пјесме у част Христовог страдања за Цвијети, за Христово Васкрсење. Зато, ево, и наш брат Козма је примиоо његово име да би појао Господу у славу Божију. Да би појао у све дане свога живота, попут Козме Мајумскога, и да би у свом срцу и својим срцем и умом, писао чудесне славопоје Христу, Богу нашем, као што је то чинио и Свети Козма Мајумски.
Молитвама Пресвете Дјеве, нека би свјетлост Христова просвећивала све нас и нека би свјетлост Христова просвјетлила све људе и све земаљске народе, како би сви људи и земаљски народи познали живога Бога и Њему се јединоме поклонили, гредећи вјечном царству Божијем, царству Оца, и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.
Транскрипт Данило Балабан