Премијера позоришне представе о Митрополиту Митрофану Бану „Човјек висине“ уприличена је синоћ на Тргу између цркава у будванском Старом граду у оквиру претпосљедње вечери 6. Књижевног фестивала „Ћирилицом“.
Представа је копродукција Народне библиотеке Будве и извршне продукције београдског БЕОАРТ-а, а идејни творац пројекта је Марко Кентера. У овом позоришном комаду лик Митрополита црногорско-приморског Митрофана Бана тумачи глумац Небојша Миловановић, док је у улози сликара Уроша Предића наступио Бојан Жировић. Ауторка текста је Ана Ђорђевић, режију потписује Јана Маричић, а за костимографију била је задужена Адријана Пајић.
Непосредно пред извођење представе, у уводној ријечи Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије истакао је да је Митрофан Бан (1841-1920) човјек веома богате биографије, да је дуго поживио и да је постао поглавар наше Митрополије у доба државног романтизма Црне Горе, у вријеме када је Црна Гора, након Берлинског конгреса, призната од стране великих сила.
„Тадашња Црна Гора је себе доживљавала, па и дефинисала као српску државу и опште осјећање код нашег народа је тада било да је Црна Гора обновљени дио српског царства и краљевства. У таквом контексту, Митрополит Митрофан Бан, поријеком Грбљанин, солидног образовања за то вријеме, носећи насљеђе великих Петровића, а и Немањића, просто је разрађивао ту обновљену идеју српске слободе и српске државности. Црква, као и све остало, је у доброј мјери тада била потчињена држави, међутим Митрофан Бан је уложио све да се сачува достојанство Цркве. Био је човјек снажног карактера, прекаљен као морачки игуман, претходно је био старјешина манастира Подластве, а познато је да је у Морачи био једна од главних личности у окршајима са Турцима 1877. године. Када је Морача била нападнута од турске силе, он је заједно са јунацима Мораче, Роваца и Васојевића учествовао у одбрани те немањићке светиње. Дакле, био је човјек који је по свему заслуживао, и као монах и као духовник, и као национални радник, да буде изабран за митрополита.
У то вријеме Митрополија је себе доживљавала као насљедницу Пећке патријаршије. Није то баш лако објаснити, али покушаћу укратко. 1766. године од стране турске силе, али и уз помоћ Цариградске патријаршије, укинута је Пећка патријаршија. Ту одлуку није признала Митрополија црногорско-приморска. Остали крајеви, неко милом неко силом, сви су морали да признају, и испод Саве и Дунава на све епископске катедре постављени су Грци архијереји. Митрополити црногорски, тада, а и послије, везали су се за Русију и на такав начин продужили континуитет Пећке патријаршије. Приликом крунисања краља Николе 1910, у програмском тексту који је писао предсједник Владе Лазар Томановић, има неколико ријечи о Митрополији као насљедници Пећке патријаршије, у том смислу што је продужила њен континуитет. Наравно да у времену националног буђења, у вријеме јачања државе и зближавања нашег народа, у цијелом српском народу тињала је идеја да се цијело српство ослободи и уједини“, говорио је Митрополит Јоаникије.
Он је казао да су се при крају архијерејске службе Митрофана Бана догађали велики ломови и Велики рат, да су нестајале државе и народи, а послије великих мука и страдања народа и Цркве дошло је ослобођење и уједињење.
„Краљ Никола био је у егзилу и на Подгоричкој скупштини донешена је одлука да му се забрани повратак у Црну Гору, зато што је народ услед свих патњи од када је он отишао некако тако доживио да је за све крив краљ Никола и сав свој гнијев усмјерио је на њега. То је, мора се разумјети, било у контексту тог времена. Али, Митрофан је остао са својим народом, понио крст и понижења и ропства и страдања, али остао вјеран и престолу цетињских митрополита и свом свештенству, својим светињама и своме народу. Иако је морао претрпјети велико понижење у току окупације, и рушење Ловћенске капеле, он је из рата изашао ипак свијетлог образа. Том његовом угледу највише је допринијело то што се он заиста борио да заштити и нахрани народ и сиротињу и да спасе животе људи, и практично је ту сву своју старачку мудрост уложио и поприлично се исцрпио. Одмах послије Подгоричке скупштине отворила се могућност да се обнови Пећка патријаршија. На иницијативу Митрофана Бана, Гаврила Дожића и осталих архијереја, први корак је био да се донесе одлука Светог архијереског синода да се, баш тако каже, Српска православна црква у Црној Гори сједини са Српском православом црквом у Србији. Тим је, наравно, дат један добар сигнал да треба даље радити на обнови Пећке патријаршије. Оно што посебно увијек са поносом истичемо, старац Митрофан Бан, најстарији архијереј Српске православне цркве, изабран је за предсједника Средишњег сабора који је обнављао Патријаршију. Митрофан Бан, већ остарјео и изнемогао, уложио је све да се обнови Пећка партијаршија. Послије извјесног времена, то је већ 1919. година, он је морао на лијечење и неколико мјесеци пред смрт смирено подноси оставку на мјесто предсједника Средишњег сабора, али остаје његов члан, и послије тога се врло брзо упокојио, а за неколико недјеља, 30. септембра, биће годишњица његовог упокојења. Дочекао је уједињење Српске цркве и обнављање Пећке патријаршије, што је са болесничке постеље поздравио од свег срца. Дакле, у питању је једна заиста свијетла, можемо скоро рећи светачка личност, велике одговорности и дисциплине, и на којој год дужности био, свуда је дао свега себе и оставио свијетли траг, не само у историји Црне Горе и Митрополије, него и у историји Српске православне цркве. И, заиста, од свег срца благодарим овим младим људима који су покренути духом Божијим припремили ову представу о заслужном и незаборавном Митрополиту Митрофану Бану“, закључио је Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије.
Извор: Митрополија