Мој град: Град без људи

Вријеме читања 3 минута

Пише: Дијана Ћоровић

Први је дан забране кретања. Отварам званични сајт по ко зна који пут да провјерим нове мјере о кретању. Све одлуке које се доносе стављне су  на снагу  “ преко ноћи“. Тек  што прогутамо оно што нам сервирају “официјално“, већ треба да сажваћемо нову порцију мјера. Моћ перцепције негодује и инстиктивно перцепцији јавља се нагон за пљувањем, као малом дјетету кад трпају у уста нешто што не мирише на лијеп укус па дијете то избацује, а моћ великог хранитеља надјачава па упорно враћа кашиком у уста све то што мора сажвакати јер је то здраво.  Ваљда тако треба, и сада да сажваћемо ову нову мјеру за наше добро. Гутам. Да би кнедла лакше склизнула низ грло поглед замајавам прозором.  Кроз прозор видим бехар огрнут пахуљама. Као да се воле и грле упркос  томе што нијесу једно за друго. Колико је људи ова мјера кретања спријечила да се загрле данас, вечерас… помислих.  Родитељ своје дијете, момак дјевојку, брат сестру, сестричина тетку… то је већ пуно особа а нисам ни почела да набрајам.  Гдје ли су сви ти људи? Мој град је празан. Улицама тек по један пролазник ужурбано прође. Као да је ратно стање. Као да се људи плаше да викну или да се гласно насмију да не изазову  реакцију неког невидљивог непријатеља.  Паркинг мјеста су попуњена. Мјере  о забрани кретања су паркирале на дуже вријеме  многе аутомобиле. Чудно ли је…. гориво све јефтиније, а људи се не возе. А шта је са цијенама у трговини? Ако су ванредне мјере  уведене, зашто потршачка корпа нема ванредну безбиједност? Ако забрана кретања подразумијева  ограничавање слободе сваког грађанина, зашто сваком грађанину није обезбијеђен начин да осигура потрошачку корпу? Како ће да зарађују они људи који су добили отказ?  600 лица је добило отказ због мјере о  забрани рада само у једној фирми.  Шта је са осталима? Да ли ти људи требају да живе? Њихове породице којима је та плата била једини прилив новца у кући? Да ли је то  социјално нормално питање? Па требају да живе, наравно! Као и сви људи. Јер су људи. Људи су они који имају и немају хљеб, они који имају и немају посао, они који могу и не могу да зараде… сви смо ми људи. Да ли то “људи“ који спроводе ове мјере  гледају тако? Можда немају времена да размисле о тим “обичним грађанима“. Немају времена чак ни да предложе оно што сматрају мјерама. Немају времена јер им је важно само да се те  мјере што прије спроведу. А зашто журе у томе? Да нас обезбиједе кућама.  Можда и да би добили на времену да спроведу неке друге мјере али… авај, обични грађани то не морају да знају. Не морају ‘обични грађани’ да се информишу сада које друге мјере се по градовима обављају док улице спавају.

Спавају многи модни салони, бутици, канцеларије, кафе барови… спавају и многе дјелатности које ове мјере контролишу. Само моћ мјера не спава.  Моћ је утјерала све те људе у куће, моћ је паркирала сва та моторна возила, моћ је затворила  те објекте, моћ је оставила те људе без посла, моћ  је  испразнила све те улице, моћ је ограничила сусрете, моћ је укинула дјечије игре и  заледила мој град. Иако је прољеће, залеђено је све што видим са мог прозора. Тако мање-више сви сада гледамо иза прозора град, као и многи људи у свим општинама, иза много прозора. Тако мање-више сви зјапимо у празно и питамо се кад ће све ово проћи. И док се питамо моћ нам налаже да сједимо кући јер најтеже тек предстоји. Као да је пред нама свеопште рашчовјечење! Није ли онда контрадикторно то  кад одзвони бритко са телевије глас наших моћника: “Све је под контролом.“? Изгледа да нема времена за консултације са нама, обичним грађанима, нико од моћника.

Први је дан забране кретања и у мом је граду снијег. Направила бих осврт на тај дан али, гле чуда, ништа се не дешава.  Сломљена природа спава. Полицајци као ађутанти порцулански раде свој посао и обилазе пусте улице са упаљеном ротацијом. Срећа па није ванредно стање!

2 thoughts on “Мој град: Град без људи

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Pin It on Pinterest