Момчило Гаврић: Најмлађи подофицир на свијету

Припремила: Ивана Рмуш

Момчило Гаврић је на почетку Првог светског рата имао 8 година и био

је осмо дијете својих родитеља,оца Алимпија и мајке Јелене. У августу

1941.г. аустроугарски војници су чинили велика зверства и покоље гдје

је страдала и породица Момчила Гаврића. И сам је био сведок покоља

своје породице, отац га је послао код страица по запрегу. Када се

вратио затекао је аустроугарске војнике како убијају његову породицу.

– Видио сам у свом дворишту да су направили један покољ и масакр.

Убили су ми седморо браће и сестара и оца и мајку. Када сам видио да

горе чарадак и кућа ја сам стао испред једног грма и гледао сам, и

када сам видио ону крв, пуно двориште крви, поклани сви, побијени…Ја

нисам смио ни једне ријечи да проговорим.

 Осмогодишњи Момчило је отишао да потражи српску војску. Пронашао је

Шести артиљеријски пук, испричао шта се десило, истог дана су осветили

породицу Гаврић.

Након тога Момчило се придружује шестом артиљеријском пуку Дринске

дивизије. Гаврић је учествовао у Церској и Колубарској бици, албанској

голгоди, био је рањен на Кајмакчалану, учествовао у пробоју Солунског

фронта и био демобилисан са 12 година као најмлађи поднаредник на

свијету.

Албанска голгота му је посебно тешко пала али говорио је да му је

живот спасио један војник који му је дао вјенчић сарага, то су биле

суве рибице из Скадарског језера. Послушао га је и јео једну рибицу

дневно и стварно то га је одржало у животу.

Када га је упознао генерал Живојин Мишић запитао се откуд дијете на

ратишту, када је чуо шта је Момчило све преживио наредио је да га

произведу у чин поднаредника. Након пробоја Солунског фронта пјешке се

вратио у Београд, тада је генерал Туцовић издао наређење да Момчило

иде да се школује у Енглеску, гдје су добротвори прихватили српске

сирочиће. Био је дванаестогодишњи дјечак у подофицирској униформи. Три

године је провео у гимназији „Хенри Рајт“ али отаџбина опет позива у

помоћ и сва дјеца су опет враћена у Србију.

1929.г. Момчило добија позив за регрутацију. јавио се у касарну и

рекао да је 4 године ратовао и да је носилац Албанске споменице,

официр Хрват му није вјеровао, тражио је да напише признање да лаже,

он је наравнбо одбио, након тога одлежао је два и по мјесеца у

затвору.

После војске Момчило се вратио у Београд, завршио графичарски занат и оженио се.

Али Момчиловим искушењима ту није био крај. 1941.г. мобилисан је у

артиљеријски пук Војске Краљевине Југославије у Колашину. Његову

дивизију заробили су Њемци али он је успио да побјегне и врати се у

Београд.

1947.г. на врата његовог дома долазе активисти „Народног фронта“ и

траже новчани прилог за „братски народ у Албанији“, Момчило наравно

одбија да да прилог уз ријечи:“Не дам ништа Арбанасима! Осјетио сам ја

добро то њихово братство 1915.г. када су нас убијали!“ Због тих ријечи

осуђен је на годину и по затвора. Када је одлужио казну дуго није

говорио. Породица је мислила да је онијемио. Касније је опет

проговорио али до смрти никада није рекао гдје је био у затвору нити

шта су му радили. Свој живот мирно наставља са породицом, супругом и

своја два сина. Препричавао им је приче из Великог рата али је његов

живот толико био невјероватан да нису били ријетки људи који су

сумњали у истинитост његових ријечи. Све се то мијења када лист

„Политика“ 1964.г. објављаује чланак под називом „Гдје је поднаредник

Гаврић?“ Наиме, угледни пуковник Ћирић је педесет година тражио Момчил

Гаврића како би му уручио Албанску споменицу,

 капларску и поднаредничку плату из  рата, претворену у златнике због

инфлације. Тај дирљив сусрет два велика човјека медијски је пропраћен

па од тада више нико никада није сумњао у истинитост Момчилових

ријечи. Гостовао је по школама, Домовима културе гдје је причао о свим

дешавањима из рата.

Момчило Гаврић умире 28.априла 1993.г. у Београду.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Pin It on Pinterest