Осмог септембра 1331. године, на државном сабору у Сврчину (Косово и Метохија) архиепископ Данило II крунисао је 23-годишњег Душана Стефана Немањића за краља српских и поморских земаља.
Још као „млади краљ“, Душан се успешно супроставио четама босанског бана Стефана II Котроманића у Захумљу, 1329. године. Командовао је једним делом војске у главном нападу у бици код Велбужда 1330. године, у којој се Србија изборила за водећу улогу на Балкану. Односи између старог и младог краља су се погоршали јануара 1331. године.
У време битке код Велбужда (Ћустендил) Душан се веома истакао, па је краљ Стефан осећајући да му је син миљеник код властеле, те да би му можда могло пасти на памет да покуша да преузме краљевски престо још док је он жив, доделио на владање Зету.
Већ у јесен 1330. године дошло је до отвореног сукоба сина „младог краља“ Душана и оца краља Стефана Дечанског који је сакупио војску и ушао у Зету, дошавши све до Скадра. Сам Стефан је на скоро идентичном месту ратовао са својим оцем, краљем Милутином, из истих разлога као и он сада са својим сином само у замењеним улогама. Као што се и онда син није супротставио оцу и повукао преко Бојане, тако се и сада Душан повлачи а Стефан разори Душанов дворац на обали реке Дримца и опљачка цео тај крај.
Краљ Стефан није веровао да би Душан био у стању да изврши герилску акцију и нападне га са малим бројем војника у центар његове државе Србије (Рашке). Док је био у лову код тврђаве Петерцо са неколико слугу, 21. августа 1331. године Душан је напао двор.
Извор: nationalgeographic