На данашњи дан, 1824. године рођен је српски пјесник, пјесник младости, љубави и патриотског заноса, Бранко Радичевић.
Био је одушевљени присталица језичке реформе Вука Караџића, те је први почео ,,пјевати“ на народном језику и у духу српске народне поезије, а тим пјесничким слободама отворио је врата нојој епохи.
Његове пјесме пуне су ведрине, живота, враголанске жудње и уживања у природи, али је у некима предосетио и сопствену рану смрт.
У Бечу је студирао права и медицину, те је тако ушао у најближи круг Вукових присталица и пријатеља.
Најљепше дане младости провео је у Сремским Карловцима, чије су лепоте, посебно узвишење Стражилово, биле његова лирска инспирација. У својој најпознатијој песми, Ђачки растанак, опјевао је Сремске Карловце и ђачке радости, дубину и мисаоност исказао је у пјесми Туга и опомена, а у сатиричној песми Пут исмијао је противнике Караџићеве реформе.
Умро је у Бечу 1853, а касније је сахрањен на Стражилову.
Легенда о љубави Бранка Радичевића, српског романтичарског пјесника и Вилхемине-Мине Караџић, сликарке, песникиње, преводиоца и кћерке Вука Стефановића Караџића прати као сјенка цео Бранков опус.
У његовим пјесмама се осећа Минин дух, али се поуздано зна да је искључиво њој посветио једну, неки кажу своју најлепшу песму „Певам дању, певам ноћу“. Познати стихови кроз жељу да је „дигне међ’ звездице“ исказују врхунску идеализацију Мининог лика.
Прича о њиховој љубави је веома тешка. Мина је била звезда бечког друштвеног живота, изузетно образована, имућна, успешна сликарка, а Бранко сиромашни студент са теретом тешке болести.
Многи историчари сматрају да је начин на који је њихова платонска љубав материјализована у уметности резултат епохе у којој су живели и стварали. Романтичарска епоха захтевала је такав приступ, без обзира на реалну слику те компликоване привржености, која је била далеко од идеалне и остварене.