Петнаестог јануара 1804. године је почињено погубљење српских народних главара које су спровеле дахије. Овај догађај је био непосредни повод за избијање Првог српског устанка.
Након повратка јаничара у Смедеревски санџак, њихове вође, дахије су убиле Хаџи Мустафа-пашу и преузеле власт. Њих четворица: Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Мехмед-ага Фочић су подијелили пашалук на четири дијела и увели диктатуру. Дахије су укинуле повластице које је султан Селим III дао Србима 1793. и 1794. године, сами убирали порезе и друге дажбине, судили и пресуђивали по својој вољи.
Почетком 1803. године састало се 12 кнезова ваљевске нахије, међу којима су се нарочито истицали Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин. На овом састанку одлучено ја да се за 8 мјесеци подигне устанак. Неке старјешине из Шумадије су се такође састале и донијели сличну одлуку. Крајем исте године Алекса Ненадовић је упутио једно писмо аустријском команданту у Земуну мајору Митезеру, у којем је констатовано да су Срби посвађали дахије и да ће највероватније доћи до оружаног сукоба између њих.
Сасвим случајно ово писмо је пало у руке дахијама, који су тек тада увидјели какве је ситуација у Београдском пашалуку. Бојећи се и аустријске интервенције у могућем устанку, дахије су организовале погубљења старешина, 15. јануара, 1804. године, у којој је побијена већина истакнутијих Срба трговаца, кнезова, свештеника, нарочито оних који су се истакли у борби против јањичара и у Кочиној крајини.
Народна епика је била врло развијена у доба Првог српског устанка и пропратила је све значајније догађаје из устаничких борби. Филип Вишњић у својој песми Почетак буне против дахија овај догађај бележи стиховима:
„Поћи ћемо из нашега града
Кроз нашије седамн’ест нахија,
Исјећ’ ћемо све Српске кнезове,
Све кнезове, Српске поглавице,;
И кметове, што су за потребе,
И попове Српске учитеље,
Само луду ђецу оставити,
Луду ђецу од седам година,
Пак ће она права бити раја,
И добро ће Турке послужити.“