Краљ Милутин био је један од најзначајнијих владара средњовековне Србије.
Стефан Милутин Немањић је рођен око 1253. године, а преминуо је у у Неродимљу, 29. октобара 1321. године. Био је млађи син Стефана Уроша И и Јелене – у народу познате као – Анжујска; отац Стефана Дечанског и деда Душана Силног. Постао је краљ након што се са престола, након пада са коња, повукао његов брат Драгутин, касније обласни господар Срема.
У историји је остао запаћен и као краљ који је дао да се ослепи његов син Стефан Дечански. Дечански је, међутим био само делимично ослепљен, а касније је са супругом Теодором и два сина, Душаном и Душицом, послат у изгнанство у Цариград.
Званична титула краља Милутина од 1282. до 1321. године гласила је СТЕФАН УРОШ, ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ КРАЉ И САМОДРЖАЦ СВИХ СРПСКИХ ЗЕМАЉА И ПОМОРСКИХ. Тај потпис стоји и на његовој најзначајнијој повељи – Светостефанској хрисовуљи, издатој манастиру Бањска.
Током владавине краља Милутина дошло је до развоја рударства – што је повећало и приходе који су му омогућили да има јаку војску и да плаћа најамнике. Такође је, захваљујући његовим освајањима, Србија у то време излазила на Цариградски друм, захваљујући чему је ојачала и трговина. Све то допринело је томе да средњовековна краљевина Србија, у то време, од другоразредне монархије прерасте у једну од најјачих држава на Балканском полуострву.
Подигао је и обновио већи број манастира и цркава међу којима се издвајају Богородица Љевишка, Грачаница, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричане и Бањска (грађена по угледу на Студеницу) и манастирска црква у Хиландару на Светој гори.
Женио се пет пута и из тих бракова је имао два сина Стефана и Константина и две ћерке Ану (Неду) и Царицу (Зорицу).
Последња жена му је била Симонида, ћерка византијског цара Андроника ИИ Палеолога. Симонида је на српски двор доведена као девојчица, али чињеница да му је византијски цар за жену дао своју ћерку – говори о Милутиновом утицају.