Пише: Владан Јевтић
У једном недавном интервјуу, на питање где у Русији није био, а хтео би, председник Русије Владимир Путин одговори да никад није био на Чукотки. А онда сам сазнао и податак да НИЈЕДАН РУСКИ ЦАР, НИТИ ГЕНЕРАЛНИ СЕКРЕТАР ПАРТИЈЕ СССР-а, НИТИ БИЛО КОЈИ РУСКИ ПРЕДСЕДНИК, НИЈЕ НИКАД БИО на овом невероватном, помало заборављеном делу Русије и света, једанаест временских зона удаљеном од европског дела највеће земље на свету.
БК Компанија је била прва страна фирма која се појавила и радила у овом далеком делу свету, почетком двехиљадитих година, после доласка Путина на власт, односно његовог решења да на место првог човека – гувернера ове области постави милијардера Романа Абрамовича и да га „замоли“ да део својих „тешко зарађених“ милијарди за време Јељцинове власти, уложи у овај тада потпуно запуштени крај… То је наравно био предлог „који се не може одбити“… Абрамович је постао гувернер Чукотке, а ми из БК ГРУПЕ, на основу пословне репутације фирме и славе српских грађевинара уопште, смо добили част и не баш лак задатак да тамо будемо „пионири“, да радимо неколико година и да имамо главну улогу у преобраћењу овог, 90-тих година потпуног запуштеног краја и његовог главног града Анадира, у модерно место, на „крају света“…
Када смо децембра 2001. године у авиону на лету Москва-Анадир (који, иначе, траје нешто дуже од 10 сати) сазнали од сапутника, локалних становника, да аеродром има мали проблем, тј. да на средини аеродромске писте постоји огромна рупа због које пилот мора да спусти авион одмах на почетку писте да би се до рупе зауставио, или да слети непосредно после рупе, да би успео да се заустави а да не удари у аеродромску зграду, мислили смо да је то шала. Када се испоставило да је то истина, осетио сам како ми је стомак својевољно засвирао Патетичну Симфонију…
Али, ништа не брините, рекли су нам, наши пилоти су искусни и знају за то, па се још никад није десило ништа опасно… Да, то ме је смирило… И заиста, било би стварно некако чудно, да се појави вест у српским новинама, да је архитекта В.Ј., грађанин Србије, из Пећи, настрадао тако што је на Чукотки, на крају света, авион у којем се налазио, ударио у аеродромску зграду! Није реално!
Наша мала екипа тадашњег БК Аероинжењеринга: Зоран, Синиша, Слани, Дејан и ја, смо дошли, по договору са Романом Абрамовичем и његовом администрацијом, са задатком да снимимо ситуацију и направимо понуду за реконструкцију и доградњу аеродрома.
Сви смо већ били скупили доста искуства по разним деловима Русије и Сибира али оно што смо тамо видели оставило нас је у потпуном шоку. Како је изгледала та “аеродромска зграда” тешко је описати, али се може наслутити из фотографија које смо тада направили, и које овде прилажем… Фасадни блокови су били у таквом стању да си могао измедју њих да провучеш целу шаку. Зато ноћу, када сам хтео да попијем чашу воде са стола, (јер смо вечерали вотку, како је и обичај) онако мамуран сам једва укапирао да је то немогуће, јер је вода у чаши, у хотелској соби (!) – била смрзнута. Напољу је било око -25, а грејања нигде…Спавали смо, наравно у шубарама и перјаним јакнама…
Чукотка је, иначе, аутономна област Русије, која се налази на источном крају ове непрегледне земље и евроазијског континента, а с обзиром на положај, како природа изгледа и какав је живот у њој, слободно се може рећи да је то место – на крају света! Назив јој је дао (по народу Чукче) руски морепловац, данског порекла, капетан флоте Петра Великог, Витус Беринг, који је први опловио ове крајеве и на основу чијих истраживања је и Аљаска припала тадашњој Царској Русији… Данашња Чукотска област има око 740.000 квадратних километара (већа је, дакле, од Србије око 9 пута), а има укупно око 50.000 становника! Становништво чине Руси, Чукче и Ескими…
Чукотска област је, иначе, погранична зона Русије, па има специјални, војни режим. На Чукотку не можете доћи тако што ћете купити карту, сести у авион и једноставно долетети. Морате добити специјалну визу, после многих провера. За странце та процедура траје минимум два месеца. Зато смо се заиста намучили са добијањем дозвола за раднике које смо слали на градилишта, јер смо за сваког радника морали да пишемо писмо, лично на гувернера области Романа Абрамовича, са свим подацима и онда – да чекамо резултат! Тако да, овај чувени руски богаташ вероватно није ни од кога у животу добио толико писама као од мене, који сам их, као директор представништва „БК Аероинжињеринга“ потписивао. Он то, наравно, не зна, нити је иједно од тих писама, вероватно, дошло до њега…
Мени се једном десило да сам долетео без визе (била ми је истекла) па сам, одмах, на аеродрому, „ухапшен“, за шта имам и писмену потврду. Мада, то искуство ми, морам признати, није било баш ни толико непријатно, с обзиром да је то „хапшење“ подразумевало неких два сата разговора са две младе службенице пограничне службе, уз понуђени, топли чај и чоколадне бонбоне, и „условно пуштање на слободу“ и обавезу да се у року од двадесет четири сата, са свим документима, пријавим локалној полицији… Мада, немојте то покушавати, није то баш уобичајена процедура за случајне посетиоце… Ми смо тада тамо били већ „домаћи“, уз потписан уговор који смо имали…
Када дођете на Чукотку, морате да промените неке представе о свету у коме живите – представе о времену, растојањима, клими, материјалним добрима и људима, у крајњој линији…
Сат, дан, недеља – у овим крајевима имају некако другачији смисао… Нема мрака лети, нема светла зими – данима (у овом нашем смислу)… Можете да чекате авион или хеликоптер сат или два, а да он дође кроз недељу дана… Нико се не узбуђује… Временски услови се могу променити од минуса до плуса, од сунчаног до олује, у року од неколико минута односно на растојању од пар километара… А паре? Паре за те људе, као да немају вредност… Посао им није битан… Воле да попију, мада генетски не подносе алкохол, па побрљаве од пар чашица.. Не воле нити хоће да раде… Ми, на нашим градилиштима, нисмо имали никада ни једног локалног радника… И ако би покушао, радио би до прве плате… Таксисти можете понекад да понудите пет пута више од његове тарифе – неће вас возити! Због неког његовог разлога! Други пут, неки други ће вас можда довести бесплатно… Нема правила… Све је релативно…
Велики део становништва, ван градова и не користи паре… Живе са својим јеленима, у својим непрегледним равним пољима, без много везе са цивилизацијом… Тешко нам је да их схватимо… Сви који су макар мало живели у Русији знају да се већина вицева у овој земљи измишља и прича управо о становницима Чукотке – Чукчама, управо зато што они живе у „неком другом“, свом, свету, овде, са нама, на овој планети, али далеко од нас… Реч „чукча“ на локалном значи „богат јеленима“ – „онај који има пуно јелена“… То, мислим, доста објашњава…
Да се вратим на аеродром…
Аеродром се налази, номинално, у граду Анадиру, али је уствари од Анадира одсечен огромним заливом, широким неколико а дугачким око 200 км. Аеродром, у ствари и није класичан аеродром, већ је део војне базе која је ту смештена. Зато у овом делу града, ништа „цивилног“ сем те “аеродромске зграде” није ни било. Зато се (док смо радили на аеродрому) морало за сваку ситницу ићи у град Анадир, а до њега се може стићи трајектом у току летњег времена (а лето овде траје 2 месеца), а зими хеликоптером. Летети хеликоптером у то време је била посебна авантура, јер пре свега, обично дува јак ветар, а тадашњи хеликоптери су изгледали као да су преживели рат, бучни до бола, миришу на бензин, тресу се ненормално… Када су нам, поврх свега, дали папир на који смо морали да се потпишемо да летимо на СОПСТВЕНУ ОДГОВОРНОСТ, цео живот ми је пролетео кроз главу…
Једном се десио случај да је наш радник једном приликом “скокнуо” хеликоптером до града да купи цигаре, а вратио се после недељу дана јер је толико трајала “пурга”, ветар који у овим крајевима може да достигне и до 200км на сат… Када пурга дува, нико не ради, школе су затворене, нико не излази из куће… Може да траје по недељу дана, а за то време можете свашта да видите… Мој колега Зоран ми је причао да је видео једном, за време пурге, како – пас лети!
Анадир има око 10.000 становника, али тада, када смо први пут дошли тешко да би се то уопште могло назвати градом… Анадир није имао ниједан нормалан ресторан, биоскоп, ниједан нормалан асфалтни пут, није било аутомобиле осим руских ГАЗ-ова… Данас је то сређен, модеран, може се рећи живописан град.
После БК компаније која је пробила лед на овом тржишту, на Чукотки су радиле и друге наше фирме, Планум и Сивас, пре свих, које су учествовале у реконструкцији писте и изградњи нове аеродромске зграде…
Када са ове временске дистанце погледам, радити у Анадиру, тада, када смо ми почињали – то је била авантура, у какве би се други грађевинари, осим нас Срба, ретко ко усудио да уђе… До Анадира нема ни пута ни железнице. У граду није било никаквих апсолутно грађевинских материјала. СВЕ СМО МОРАЛИ ДА ВОЗИМО АВИОНИМА! ЧАК И ЦИГЛУ! Можете мислити колико је све то коштало Романа Абрамовича када превоз једног килограма терета од Москве до Анадира авионом кошта око 4-6 долара!
Зато, када смо радили друге, државне, објекте, зграду Царине, на пример, није било таквог, неограниченог буџета, па смо то другачије организовали. Направили смо КОМПЛЕТНУ ЗГРАДУ, У ДЕЛОВИМА, УКЉУЧУЈУЋИ И ЧЕЛИЧНУ КОНСТРУКЦИЈУ, до задњег шрафа, у Москви, онда је превезли возом до Владивостока, а оданде бродом, преко Беринговог мора, до Чукотке, па у луци на камионе – па на градилиште…
Проблем је у томе што се време потребно да ваши вагони стигну транс-сибирском железницом, од Москве до Владивостокс, уопште не може тачно предвидети па може трајати од два месеца до пола године (тако је макар то тада било). А додатни проблем је још у томе што је Берингово море пловно само пар месеци, па ако закасните, остадосте годину дана да чекате следећу пловну сезону…
Сада, када размислим, видим да радити тамо, „на крају света“ није било баш лако… Када смо долетели у Анадир, прво што сам видео био је графит на зиду аеродромске зграде:
„В мире есть много дыр, но самая большая – Анадырь!“ („У свету има много „дира“ (рупа) – ал’ нема веће од Анадира“).
Није лако, тада, било са тим спорити…
Да, „живот није што и пољем прећи“! Али, зар је живот уопште живот без изазова, провера и искушења?