Пише: Марија Пејовић Зековић
Улазак на Фејсбук и питање ,,о чему размишљам“ и актуелна дешавања посљедњих дана наводе на једну исту тему – оптужбе према црногорским Србима просто пљуште са свих адреса на рачун тога да смо опасност по државу Црну Гору, да бисмо јој угрозили сувереност итд, итд.
Јасно је да су те оптужбе годинама генерисане из највећих политичких центара моћи у овој држави зарад сопствене користи, али не претендујемо да ствари појашњавамо тим адресама. Проблем су релативно усађени ставови тог типа у једном дијелу јавности ван поменутих центара.
Стидљиво и спорадично нас појединачни страначки гласови ,,одбране“, али српски политичари, чини ми се, јако ријетко и непотпуно артикулишу размишљање о црногорској државности многих Срба који су им указали повјерење на бројним протеклим и актуелним изборима. Никако да чујем по мени праву и необориву истину – да су црногорски Срби управо годинама и деценијама на бранику истинске црногорске суверености и државотворности. Да, управо тако.
Непоколебљиво су били увијек за суверено право народа да одлучује о својој држави а против преношење црногорске суверености на пар фамилија и центара моћи.
Непогрешиво су прије свих препознали подмуклу намјеру режима да узурпира партијски све државне институције и интегрише их са криминалним центрима моћи, и тиме до крајњих граница угрози и поништи црногорску државност, што су, неко одмах послије 2006, а неко касније, препознавали и остали политички субјекти у Црној Гори.
Црногорски Срби су међу првима схватили да је држава у ствари народ који је чини и институције које треба да му сервисирају, а не режим; први били за то да, чувајући све државне атрибуте које је Црна Гора у свим варијантама увијек имала, као што су главне државне институције управљања, границе, симболе и сл. подржи само државне аранжмане које значе слободу функционисања сваког појединца, као што је јединственије тржиште са сусједима, слободнија мобилност грађана у смислу образовања и лијечења у земљама региона и сл. Наравно, скоро да нема међу нама таквих који би подржали икад интеграцију државних органа управе са управом било које друге земље. И данас се, на понос и задовољство, црногорски Срби показују као јако толерантни у прихватању других нација и култура и немају, чини ми се једини, проблем да су им лидери других нација, нити су имали имају брану да стану нпр. иза вођа протеста другачијег имена.
Чувајући европске демократске тековине на овим просторима, није случајно ни што је омиљена застава црногорских Срба управо европских боја црногорска тробојка, наравно без икаквих претензија да има ексклузивно мјесто нити искључујући званичне симболе.
Са тежњом да нам неосноване критике не урушавају самопоуздање и осјећај оних најбољих вриједности у нама, као и толеранције, љубави и разумијевања према свим другима, жељела бих да и политичари који имају легитимитет да нас представљају (а то нису само они који за себе кажу да су српски политичари) мало разложније предочавају наше грађанске и националне интересе и вриједности.