Најмрачнији облик туризма – блатни вулкан Лапиндо

Вријеме читања 7 минута

У Индонезији, у источној Јави налази се место где земља бљује блато изазвана човековим немаром. Мештани чије је куће блато затрпало покушавају да преживе водећи радознале туристе који би да виде невероватан призор и атракцију коју нико не би пожелео себи.

Фото: Printscreen/youtube

„Био је мај, 29-ти, 2006. године. Тај топли дан нећу никада заборавити. Одједном, надомак моје куће угледала сам како шикља бели млаз у вис. Прво сам се уплашила, али ми није падало на памет да нас све тек чека пакао, и то блатњави пакао. Па ко би помислио да ће му двоспратну кућу до изнад крова прекрити блато! Да  ће блато потопити петнаестак села, убити двадесетак људи, да ће нас шездесет хиљада одавде побећи пред блатом главом без обзира, да ће течна браонкаста смеса испунити цео простор колико поглед досеже, а на појединим местима достићи висину од 40 метара!“, прича у једном даху старија пуначка госпођа Ени, док наплаћује паркинг мом аутомобилу.

Да не знам шта се ту догодило, на први поглед помислио бих да прича бесмислице. Иза великог насипа уз који сам се брзо узверао налази се прелепо, пространо језеро. У мирној води огледају се облаци. Тек понека птица допуни мир лепотом свог лега и крика.

У једном тренутку забележено је да се дневно из дубина Земље овде изливало чак сто осамдесет хиљада кубних метара блата – довољно да напуни 90 олимпијска базена блатом сваког дана! Од тада су количине смањене али су и даље за неповеровати.

„Разлог није природна појава, разлог је – људска појава. Приватна фирма која је овде бушила у потрази за гасом направила је низ грешака и пробудила успавано чудовиште. У вис је са блатом шикнула и истина, одјекнула целом планетом. А онда су се дрзнули да тврде како они нису криви, већ оближњи вулкан. Најлакше је окривити оног ко не може да се брани, али нас је тешко ућуткати. Нису им били од користи ни потплаћене научне студије, на крају су независни експерти из Европе, Аустралије, Америке већински потврдили – погрешно бушење изазвало је катастрофу и уништило нам животе!“, каже госпођа Ени. Присећа се тог дана а цело тело јој се тресе као уплашеном птићу, на саму помисао како одједном зелена пиринчана поља постају жута и врело блато неумољиво хрли ка њој, тада у другом стању, и њеном дому стеченим крвавим радом деценијама.

Пушење убија – али тренутно 

„Нико није ни знао да ту покрај нас буше у потрази за гасом. Рекли су нам да граде фарму. Ноћу смо јасно могли да чујемо јаке тупе ритмичке ударце, а повремено се и земља тресла како никада раније није. Све је било ограђено, надлежни су нам бранили приступ. Но, живели смо спокојно, ко би помислио да таква несрећа може да нас задеси, да толики немар, безобразлук постоји… Испрва сам осетила само јак мирис. Убрзо је цела моја кућа била затрпана, цео мој живот сада је испод наслага блата који је све прекрио течан и врео, као тек скувани качамак.“

Фото: Printscreen/youtube

Од тада се из дубина излила и огромна количина воде, па је створено огромно језеро бајковитог изгледа. Место на којем су некада била насеља сада се не може ни препознати.

„А од оволико муке, не смемо ни цигарету да запалимо!“, додаје бивши рибар, остарели мршавко који наплаћује паркинг туристима.

Какве везе може то да има са било чим, помислих, а он као да ми је прочитао мисли.

„Никада не знаш на ком ће месту да избије из земље метан. Јако је запаљив и ако се догоди да у том тренутку палиш цигарету, можеш да се запалиш!“

О томе су ми причали у Азербејџану, који је такође познат по активним блатним вулканима. Али ово овде је прави супер-блатни вулкан, највећи на планети, изазван људском похлепом и немаром.

„Врело блато“, тако називају цео овај простор. Процењује се да штета која је нанета износи барем три милијарде долара. Али, да ли заиста може да се процени вредност 40.000 живота? Репарације које су људи добили су безначајне. Зато не чуди да су подигли мали, руком исписани споменик који скромно говори о великој несрећи, а на којем пише: „Блато Лапинда је затрпало наше домове. Лапиндо нам само даје лажну наду. Држава баш и није брига да нам помогне да обновимо своје животе. Нећемо бити без гласа, тако да овај народ никад не заборави, 29.5.2006.“

Од милоште – Луси 

Мештани су дали неколико назива овом месту. По компанији која је вршила бушења непосредно до места експлозије зову га Лапиндо, а од милоште – Луси. Па ипак, компанија се усудила да тврди како то није њихова кривица, већ кривица вулкана који је два дана раније једва мало протресао тло. Бушотина дубока 2834 метара, с тим што најдубљих 1743 метра нису била ничим заштићена, а све то надомак експлозије наводно нема ништа са тим. Логично је сасвим да је вулкан удаљен 260 километара кривац, а не гигантска бушотина до земљине утробе удаљена 150-200 метара…“ Чини се заиста да једино бескрајније од људске глупости јесте људски безобразлук.

„Чак су и усред блата пронашли правну празнину!“ вајка се госпођа и објашњава да је ово реторичко питање 15 година блокирало било какву помоћ мештанима, због сукоба надлежности – ако је природна катастрофа коју је изазвао вулкан, онда треба да им помогне држава, ако је изазвана активностима приватне компаније, онда је за одштету надлежна компанија. А најлакше свима је било да деценију и по доказују очигледно и терет једне од највећих еколошких катастрофа планете свале на оне најсиромашније и најугроженије. На крају су некима исплатили по 100 долара одштете“, сведочи Ени.

„Нису под блатом само наше куће. Под стотинама тона блата су и моје успомене. Место на којем сам одрасла, пиринчана поља на којима сам се играла као дете, моја школа, сва моја омиљена места из детињства, место на којем сам се упознала са мојим првим мужем који је умро од рака, као и толико много мојих пријатеља, који смо удисали овај отровани ваздух када се несрећа догодила. Држава је једва, на наш силни притисак, пристала да нам да бесплатно здравствено осигурање“.

Тако говори десетак бивших житеља идиличног села, а сада житеља насипа на ободима блата. Без посла, без дома, покушавају да од блата – живе. То је постала туристичка атракција, а они су поставили пунктове на којима наплаћују улаз, паркирање и вожњу мотором дуж дугачког насипа све до најближе тачке са које могу да посматрају експлозије блата које су и даље, после толико година, учестале. На сваких тридесетак минута вулкан се узбуди и по неколико десетина метара у вис шикне иста она беличаста пара, заправо гасови земљине утробе испод којих се излива невероватна количина блата.

Блатно гробље, за људе и машине 

„Тада је погинуло 20 мојих пријатеља, суграђана. Било нам је јако тешко да преломимо и напустимо место које је значило цео наш живот. Прво смо склонили труднице, јер смо се плашили загађења. А нисмо знали да ћемо здравствене последице осећати сви ми, до краја живота. Када смо отишли, било смо спремни да спавамо на улици. Смештај који нам је дат је био катастрофалан, а у њему смо првели године. Чак ни наши мртви нису имали мира: цела гробља су под блатом, а чак и касније моји рођаци који су умрли, сахрањени су у блато. Уметници су направили човечије скулптуре да подсећају на нашу трагедију, али чак је и њих временом прогутало немилосрдан топли сиви гел који не престаје да избија из земље, ево, већ 16 година, а крај се томе не назире“, каже ми мотоциклиста који ме управо вози дуж насипа.

Фото: Printscreen/youtube

Напори да се блато заустави нису уродили плодом. Штавише, машине које изгледају веће од живота, као да их користе џинови а не људи, стоје заглављене у језеру као дечје играчке. Чак ни бацање огромних камених коцки у кратер није ништа помогло, а систем брана, канала и насипа високих и по 15 метара вулкан је као од шале пробијао много пута.

„Када су први пут туристи кренули да долазе, ја сам, као и сви моји пријатељи, возио и ћутао. Било ми је страшно да неко долази да види нашу несрећу, да се ту фотографише. Од срећних фармера постали смо водичи мрачног туризма и то по сопственој несрећи. Али од тада сам постао причљив, јер ми је лакше да поделим бол. Са друге стране, несрећу свакако умањујем на тај начин, јер захваљујући овом хлебу моја породица није гладна“, каже мотоциклиста.

Вијугави пут води по насипу око кристално чистог језера у којем би свако пожелео да се окупа. Но, са високом количином тешких метала, свако купање би било угрожавање живота. „Не смемо више ни да пецамо. Толико воде је свуда око нас, али је све загађено. У води има превише тешких метала, тај метал прелази у рибље месо које постаје отровно…“, прича ми некадашњи рибар.

После неколико километара вожње долазим до заглављених застрашујућих машина, до огромних пумпи и цеви препуних блата. Ту је некада било и насеље, сада под блатом над којим је језеро: види се само један усамљени искривљени стуб за електричну енергију који још провирује из дубина некадашњег живота. А затим пут избија на блатну реку којом тече топао муљ и на сасушено блатно поље које се простире колико год поглед обухвата.

Седење на вулкану, за туристе 

Осушено блато ствара мозаике на поду невероватних лепота. У брисаном сивкастом простору вире ниске минијатурне куполе: некадашњи блатни вулканчићи. На два сам се чак и попео, нису више од једног метра. Највише ме привлаче пукотине у ширини простора, које су као најлепша уметничка дела. У даљини се уздиже огромна вулканска купола правог стратовулкана, који као да надгледа ово блатно новорођенче. У оштром је контрасту са овим сивим пределом: зелен, са плавим небом и белим облацима изгледа као удаљени али достижан рај. Док сам размишљао о трагедији, о својеврсном паклу који посећујем, покрај мене пролете неколико великих белих птица. Оне су у блату нашле дом. Спазих да део блата који је мокар има на стотине отисака њихових малених стопала. Тек понегде из бескрајног сивила предела пробија се зеленило: природа се поново рађа и на месту најгорих катастрофа. То је човечанству највећа нада.

На повратку спазих стадо коза и оваца на самом насипу. Чобанин, бивши мештанин, нуди на продају ЦД-еове о несрећи. Живот иде даље, ма колико је тешко.

Лапиндо је најоштрија критика човеку, заради и угрожавању природе.

Лапиндо је огледало људскости.

Лапиндо је шамар природе људској похлепи и немару.

Зеленило планете важније је од зеленила новчаница у нашим џеповима, опомиње нас све Лапиндо.

Извор: ртс

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Pin It on Pinterest