Не би ни француска жељезница преживјела „жељезничаре“ из Рожаја

Има ту, кажу, и неки слупани службени мерцес када су буразери ишли у касне сате у завичај, о нашем трошку. Али су се загубиле таблице

Mup se predomislio
Мевлудин Нухоџић

Текст припремила: НВО Центар за жељезничка истраживања 

Не би ни чувена ТГВ – француска жељезница, када би је узели под своје наши „кадрови“, издржала ово што уз несносну шкрипу проћерданих милиона и никад истражених и до судског епилога доведених афера, посљедње три деценије подноси црногорска. Данас, захваљујући таквом газдовању, она више личи на неки зарђали индустријски музеј, него на модерну транспортну компанију.

Смјењивали су се, за земана ДПС-а, разни Параче, Гомилановићи, Франовићи и вјечити Нухоџићи, узимали милионске отпремнине, плате налик Верици Мараш, добијали и проширивали станове, запошљавали дјецу, браћу чланове породице и партије и иза себе остваљали пустош. И нико до данас није одговорао низашта. За толика непочинстава није кажњен нико, ниједним даном робије, нити једним евром казне.

Ваљда поучени тим искуством, да ту нико никада није одговарао, посебно ако је работао у име партије и још ако се бусао у тековине референдума и борбу за државу, и наследници наречених Парача, Гомилановића, Франовића и вјечитих Нухоџића, данашњи Муцевићи, Калачи, Грбовићи и ини су наставили истим трагом . Ови потоњи су на новац једнако осјетљиви као и њихови претходници, али су за фамилију, рођаке и партију још мекшег срца па је данас Рожаје засигурно прва варошица у Европи по броју „жељезничара“, када је ријеч о мјестима која немају жељезничку станицу. У балканским оквирима Рожајама, у овом смислу, не може парирати ни Кладово на Дунаву, мјесто које је јединствено по томе што има двије жељезничке станице.
Из мноштва примјера који говоре да би једно невелико специјализовано – „жељезничко“ тужилаштво, које би испитало све бестијалности у жељезници од Парачиних милионских отпремнина, преко Франовићевог фарбања жељезнице, Нухоџићевог дводеценијског кабадахијског газдовања, до рожајске ере, имало довољно посла, издвојићемо само два примјера. Један појединачни и један општи.

И Мурaдиф се скућио у Подгорици

Први се односи на доскорашњег извршног директора теретног жељезничког саобраћаја – Монтекарга Мурадифа Грбовића који је као „кадар“ Бошњачке странке средином 2017. доведен на чело те компаније. Иако је теретни саобраћај једини исплативи дио жељезнице, ова компанија годинама књижи милионске губитке. То нипошто није сметало Мурадифу да прошле године, како су објавили медији, компанију задужи 200.000 еура за рјешавање стамбених проблема одређеног броја запослених. Приде још 120.000 еура за скромно рјешење свог стамбеног питања. Што рече недавно у медијима један његов земљак и партијски јаран, правдајући свој имовински картон, – узалуд ти станови које имаш ако један није у Подгорици.
Други примјер се односи на Жељезнички превоз.
Тамо до данас ведри и облачи Елдин Муцевић, још један „експерт“ за жељезницу. Тамо шкипе и точкови и прописи али то не смета да се тамо годинама уназад, посебно прошле, прави циркус од партијског запошљавања до давања отпремнина.

Да би се измишљала нова погодна радна мјеста за рођаке и партијске војнике за посељедње двије године, кажу наши извори из компаније којој је на челу одбора директора Муцевић, двадесетак је пута мијењан правилиник о систематизацији радних мјеста.
За посљедње три године у Жељезничком превозу је исплаћена 21 отпремнина у укупном износу од 127,375 еура. И то не би било толики проблем, уркос милионским губицима компаније, да је како би било регуларно за толики број смањен број радних места и да су отрпремнине добијали заслужни жељезничари. Напротив. Овдје су на мјеста која су упражњена давањем отпремнина довођени други људи готово без изузетка по партијском кључу, а отпремнине су добијали и запослени који су практично ту тек одрадили припарванички.
Илустрације ради два сликовита примјера.
Практично пред пензију испратили су из ЖПЦГ и дали јој отпремнину Данојли Ковач, дугогодишњем пословном секретару друштва, која је читав радни вијек провела у жељезници и имала озбиљан углед. Умјесто да је тиме то мјесто укинуто Муцевић и његова десна рука извршни директор компаније Ненад Бабић, на то мјесто доводе партијског војника ДПС Мицу Пејовић која је, уочи августовских избора кабинет извршног директора претворила у партијску ћелију за скупљање потписа подршке ДПС-у. Поменути Бабић је упркос прошлогодишњем скандалу, када је на службеној вајбер групи својој сарадници на информацију о проблему са кваром воза одвоворио сексистичком поруком (која је доспјела у јавност), и данас на челу ове компаније.

Итани и отпремнинa и нови посао а Мици да скупља потписе за ДПС

Када је ријеч о отпремнинама „приправницима“ најсликовитији је случај млађане Итане Мараш која је у ЖПЦГ радила око двије године и уз пријатељску ургенцију предсједника одбора директора Муцевића добила је отпремнину од 7.000 еура. Да ли је неко „заборавио“ да у њеном рјешењу о престанку радног односа нагласи да наредних пет година не може добити посао у јавном сектору, или је она у партијском заносу заборавила на закон, било како било, Итана се неколико месеци послије узимања отпремнине у ЖПЦГ, по партијској линији запослила у ЈП „Чистоћа“.

Има ту још прегршт примјера до пуцања растезљивог тумачења закона и прописа и питања који је правник стављао потпис на такве одлуке, шта је чинила секретар друштва Љубица Марковић.
Уз Монтекарго и Жељезнички превоз и трећи дио система жељезнице – Жељезничка инфраструктура, имао је берићета да га посљедњих година води „жељезничар“ из Рожаја Сафет Калач. То како је Калач исплаћивао отпремнине онима који су требали да иду у пензију, дијелио неповратне „кредите“ сардницима и запошљавао породицу и партијске војнике већ испутује државно тужилаштво.
Да не би неко помислио да аутор има нешто против Рожаја и Рожајаца само једна напомена – иста би прича била за Которане када би кренули масовно да кадрирају у дрвној индустрији или ски центрима.

На посљетку, да читаоцу не остане нејасно зашто се уз помен Нухоџића оба пута каже вјечити. Он је деценијама уназад сива еминенција овдашње жељезнице. Њом је урављао из сјенке и посљедњих пар година када је званично био запошљен на другом мјесту. Свакако да би лакше држао конце у жељезници, јер би понешто пипаво могло исклизнути из шина, Решад је оставио двије сигурне – породичне споне са компанијом. Његов рођени брат Саџид Нухоџић је помоћник извршног директора, а сестрић Александар Смоловић је менаџер за људске ресурсе, иначе политиколог по струци. Што ће рећи да би се уз добру вољу на нашој жељезници нашло добро мјесто и за фармацеута.

П.С. Има ту, кажу, и неки слупани службени мерцес када су буразери ишли у касне сате у завичај, о нашем трошку. Али су се загубиле таблице.
П.П.С. Има ту и један кондуктер, кажу, са факултетском дипломом, који неће да шефује него му љепше да наплаћује карте. Мерак му да се вози, шта ли?

IN4S

2 thoughts on “Не би ни француска жељезница преживјела „жељезничаре“ из Рожаја

  1. Ovaj tekst ne vrijedi ni jednog slova pomena. Dje ste dusebriznici za ZPCG bili do sad da ukazete na probleme u kompaniji(ili ste bili zauzeti raznim privilegijama sefovi,pomocmici, zamjenici,NADZORNICI i ostali…)…???
    Sto nijeste na vrijeme prozvali nuhodzice,franovice,POPOVICE, parace,medenice,lubenice,bukvice i tikvice da rade na stetu ZPCG,ZASTO…???
    Sada se czzi setio propusta pa bi i dalje da zvizdi…E KASNO JE…!!!
    Je li moguce da kondukter ne moze da dodje na rukovodece mesto ako ga zasluzi a masinovodja je pozeljan?ZASTO…???

  2. текст је добар а имам и много материјала за наставак. Е то што неко мисли да смо толико храбри и принципијелни-преварио се по милион пута! Ћутали смо и када је погинуло 47 путника локалног воза коме су отказале кочнице док је истовремено генерални директор платио опремање свог кабинета, три пута колико кошта један кочиони систем на возу! За ту узасну несрећу није одговарао нико па ни генерални директор Ранко Меденица. Има још и биће још.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *