Да, и у Чернобиљу има јабука, али их нико не једе.
Коме је вјетар по лицу писао, томе су слободни и срце и мисао.
Пише: Сања Томовић
Она је јунак наших дана. Племените, топле очи, стамени поглед и храброст на којој јој могу позавидјети многи опјевани. Од вјетра и рада огрубјеле и испуцале руке, али срце као њена вољена Сињајевина.
Милева наших дана рече за себе да је неука, јер је прескромна. Има она пет факултетских диплома, баш толико су она и Сињајевина одшколовале. И није она једини примјер, има нас доста. Таква борба њена и честитост заслужују само дубоки наклон, не никако да буде прогнана. Њена виспреност и мудрост не учи се у школи, то мајка рађа, а Господ обдари.
Наспрам ње углађени, да „филовано“ прича плаћени, чокоте грожђа сади и вино прави. Да, и у Чернобиљу има јабука, али их нико не једе. Никад мање војске и веће бахатости и непоштовања. Молимо вас, немојте нас ви такви бранити. Немамо ми ништа против војске и овај народ не мрзи своју војску. Заправо, ми не умијемо да мрзимо никога, али не можемо да прихватимо ту сулудост за мудрост, да прихватимо да нам уништите оно што значи живот и вама и нама, само ви тога нисте свјесни. Ми бранимо и ваше право на здрави живот. Велите да сте дјеца села и планине, па упознајте своје старе, чујте шта они мисле о свему томе, Немојте прљати руке за плату. Сигурна сам да би вам рекли да је то што сте наумили пуцањ у здрави разум свакоме од нас. На једној страни презир, ароганција и углађене руке, на другој храброст, понос и чистота.
Да живите сто живота, не можете ви бити Милева. И не говорим ја само о Милеви коју цио свијет чује ових дана, него о свим Милевама које имају исту судбу, о свим добрим и честитим људима који живе од снаге својих дланова, не траже да им се да, већ они дају и дијеле.
У Аустралији би Милева била поштована боље него премијер, али пошто смо ми „лидер“ у свему, па и у томе да не поштујемо човјека који све нас храни, онда она и њој слични морају да изађу на кишу и вјетар да вапију на све стране да би их неко чуо и одбранио од сулуде политике. Међутим, нисмо сви министар да не чујемо, срећа па је тако, те Милева ипак није сама. Никад није запамћено да се један народ од своје војске морао бранити. Ето, и ту смо преседан. Потјерани смо у планину као Индијанци, па бисте сад и са те литице да нас у понор гурате. Коме је вјетар по лицу писао, томе су слободни и срце и мисао.
Учите од једног дјечака Филипа како се воли своја земља. Он свакога дана са нама стражу држи и трчи за лоптом на Савиним водама, а ви то хоћете да му отмете. Је ли то Бог од вас памет отео, па не видите шта бисте да чините? Постидите се Цане која са два вјештачка кука, али душом Јаблановог Врха, сваки кутак планине зна и поштује, сваку травку њену. Наума се срамног маните и у памет дозовите. Промрзли од хладноће, али не и отврдла срца, овдје може само поглед у љепоту да пуца. Нема овдје ни петарди мјеста, Сињајевину бранимо док нас има. И не бранимо само њу, ми себе бранимо и право сточара, који су ту стотинама година преживљавали све и свашта и остали усправни. На знање нека вам буде, Краљ Никола није Сињајевину оставио вама у прћију. Она је народна и таква ће остати, неоскрнављена и неупуцана. Кога планина обликује, тај је посебног састава као и планина.
Не дирај, не скрнави, немаш право, није твоје, народна је. Не заваравајте нас причом да ћете ви јести производе са те планине, а нећете сигурно, јер ви добро знате које су последице ваше штете. Народ који брани Сињајевину није луд, него врло отријежњен и свјестан и воли своју отаџбину, друге нема, зато се и бори за њу. И на крају, да не заборавимо, све велике људе наше прошлости родила је планина и село и подигле баш те испуцале, натекле руке, од живота и рада уморне, ипак спремне на страдање ради вишег циља.
Без велике философије, само казаше: Пуцања неће бити и тачка!