НИКОЛА МАЛОВИЋ ЗА ПОГЛЕД: Нека Једро наде буде љубав према Богу и нека схвате да је он морао да буде суров да би добар био

Никола Маловић (Котор, 1970), аутор 10 књига, добитник је 10 књижевних награда, укључујући и награду „Бранко Ћопић“ коју додељује Српска академија наука и уметности. Један је од оснивача данас водеће књижевне Групе П-70 (са Владимиром Кецмановићем – Београд, Слободаном Владушићем – Суботица, Дејаном Стојиљковићем – Ниш и Марком Крстићем – Београд), књижевне Групе која је прошле године на Београдском сајму књига прославила 10 година постојања.

Познат по романима „Лутајући Бокељ“ (Лагуна, 2007. г, 10 издања) и „Једро наде“ (Лагуна, 2014. г, 5 издања), Маловић је за београдску Књигу комерц објавио „Боку Которску и Србију“ (2 издања) – наслов који нам из до сада непознатог угла дочарава боје, укусе, мирисе, али и геополитичке слике Медитерана, али и „Галеба који се смеје – роман за децу и одрасле“.

Маловић је оснивач херцегновске Књижаре Со, књижарске и издавачке куће која ове године слави 16 година постојања.

Да почнемо са незаобилазним питањем када сте Ви у питању: на којем језику мислите и да ли, још увек, имате стално нешто морнарско од гардеробе на себи?

Ви свакако алудирате на прву реченицу из романа „Лутајући Бокељ“: „Још увијек мислим на српском“. Та ми је реченица, истина, затворила многа црногорска врата али је такође постала и најкоментарисанија реченица у савременој српској књижевности.

И даље мислим онако како сам мислио уочи фамозног Референдума 2006. г, јер као професор српског језика и књижевности баратам лингвистичким аргументима по којима другог језика осим српског нема.

За пругасто-плави дезен ме питате?

У овом тренутку носим плаво-бијелу поткошуљу, сједим у стану, ноћ је, и топло је. Но кад сутра изађем, имаћу морнарску мајицу с логом фирме нашег златног ватерполисте Андрије Прлаиновића („Keel“). Параметри за ту популарну мајицу, историјска ширина пруга и тегет нијанса плавог – произашли су из романа „Једро наде“, што ме чини поносним.

Нема много примјера у савременој књижевности да роман роди други материјални предмет. Српска ватерполо репрезентација је у Барселону 2018. г. кренула официјелно одјевена у плаво-бијеле мајице и на Европском првенству освојила је заредом четврто злато.

Ви сте писац са највише награда на домаћој сцени (мислим на регион), међутим у црногорским медијима сте мало заступљени. Шта мислите зашто?

У почетку сам мислио да је то због прве реченице из „Лутајућег Бокеља“.

А онда сам установио да су црногорски ТВ новинари напросто лијени да потегну од Подгорице до Херцег Новог, или да пак пошаљу питања за интервју.

Не могу да гријешим душу да позиве на 5 минута гостовања у разним јутарњим програмима нисам добијао, али да возим не мање од 5 сати до Подгорице и натраг, да платим трајект у оба правца и бензин за преко 200 километара – није ми се чинило оперативним.

За роман „Лутајући Бокељ“, добили сте највише награда, чак и „Мајсторско писмо“ за животно дело. Да ли ми лутамо у лавиринту или пливамо у дубоком мору? Где смо?

Цивилизацијски гледано, западни је човјек о ћорсокаку.

Ми се само заваравамо да смо исток на западу и обратно, а заправо смо потпуно вестернизовани. Од 100 филмова које смо одгледали, или музичких нумера које смо чули и/или одгледали, колико је било руских или кинеских? Од 10 статусних предмета које тежимо да имамо, колико их је с руским или кинеским логом?

Бити колонија и притом бити вестернизован је дијагноза. Бити колонија у мору вестернизованих земаља и бити склон устанку је доказ да у бијелим бубрезима са ових простора још увијек постоји аутохтоно сјеме.

Да ли је кренуо цунами или су ипак ово таласи са којима се можемо изборити?

Цунами је кренуо. Већ му се види опасно висока она пјенушава кријеста.

Хитно се ваља пребацити на алтернативне изворе информисања који у вријеме без државом плаћених учитеља уче да се ваља што више примаћи земљи, и што ближе питкој води.

Воду треба бранити по цијену живота, ако ме разумијете у МХЕ метафори.

Шта нам поручују све гласнији бубњеви апокалипсе?

Из мноштва онога што нам поручују издвојимо само: да смо без нашег пристанка постали ресурс. Што то значи кад човјек постане ресурс?

Из мора примјера издвојимо примјер из Србије: свак је по закону донор органа ако се не изјасни супротно. Нико не зна која је процедура да се човјек изјасни супротно.

Колико се питамо: да ли ћемо или не, ући у воз глобализма, и куда ће нас одвести?

Када човјек уђе у погрешан воз, све станице на том путу биће погрешне.

Притом, не улазимо ми у воз што му знамо смјер, него што множином вјерујемо људима које прост пук зове лидерима, јер ови казују: изволи, драги народе, само уђи.

Чим стадо уђе у воз чије су све станице погрешне, лидери добијају проценат. 

Да ли Ваш галеб Симон, као најмлађе литерарно чедо, препознаје сада Црну Гору?

Њему је Црна Гора непозната. Галеб Симон припада оној врсти којој је забрањено чак и да лети до Котора.

Зашто? Зато што тамо живе галебови који не виде море кад полете, и који мисле да причају другим језиком.

„Галеб који се смеје – роман за децу и одрасле“ је алегоријски роман.

На само једном мјесту он подразумијева Црну Гору, али је не помиње. Истина, када Симон ипак пређе планинску границу полуострва Врмац, ушинуће пред Котором врат!

Изненадиће се колико је само изнад Котора висок Ловћен и на њему, гле!, она црквица кружног облика.

Овај последњи детаљ је Q, знак да дјело припада српској књижевности.

Q је друго име за симбол. То је наоко узгредни знак, а заправо је цијела прича у једној реченици. У роману постоји црква кружног облика на врху Ловћена. Мудром доста.

Да ли је „Галеб који се смеје“ Ваше прво дело написано на екавици?

Само је наслов на екавици. Цијели је роман написан на ијекавици, уз извагано коришћење романизама (посебно из кљунова которских галебова, оних који мисле да причају друкчије!), са само једном екавском реченицом. Она је дала наслов роману интензивно осликаном са чак 59 врхунских фотографија, двијема мапама и једним печатом.

Да ли постоји категорија  „друштво“,  које се може изборити за правду у Црној Гори? Где је правда?

Правда је увијек у истини.

Откако су се у Црној Гори зачела литијска времена постали смо свједоци да друштво може интуитивно да наслути гдје је родно мјесто истине.

Али тих људи мноштвом ипак нема на литургији.

Родно мјесто истине је у Богу.

Стога нека ми буде допуштено да основано посумњам како је за већинско (али заиста: већинско) друштво у Црној Гори православље тек идеологија.

Црна Гора некад и сад: да ли је негде „запело“?

Не познајем, кажем, Црну Гору, али могу да проспекулишем када је то запињало уз уску стазу планинску, уколико под циљем подразумијевамо врх на коме је округла ловћенска капела…

Можда је полудивља Црна Гора запела први пут када је изабрала тадашњег Мила, Лажног цара Шћепана Малог?

Запела је сигурно када је повјеровала да је комунизам ново православље.

Срушила се рушењем капеле на Ловћену.

Запела је кад се на крају унередила на комунизам и окренула, као мува без главе, либералном пак капитализму, кад је Србији, још кукавнијој и једнако изданој, забила нож у леђа отцјепљењем, па још једном признавањем Косова*, па још једном слањем дичних официра на хрватске крваве обљетнице… те отвореним усташтвом, прогоном свештенства Српске православне цркве и вјерног народа.

Црна се Гора – кад ме већ питате гдје је запело – налази у раљама геополитичке звјери, а само је мали и генерално неорганизован број људи повлачи назад, само да не би пострадала во вјеки вјеков. Сви који усташе на цркву и вјерни народ мисле како их враћамо у средњи вијек, несвјесни да Црна Гора ионако није предвиђена да напредује, јер је једно Јупитер а друго је во, јер је једно Монте Карло а друго је Монтенегро, јер је једино могуће оно што је Црну Гору и учинило посебном – острвом слободе унутар тадашње Импресије: да се повуче у брда, „купује домаће“ и настоји да не изда вјеру док пошаст насилне промјене кода не мине.

Када прочитате наслов „Вирус Корона“, шта је прво што Вам падне на памет?

Глобални вишедимензионални експеримент.

Направите оглед, ви који сте на Фејсбуку: укуцајте хештег #Останидома па ћете видјети како вам се број прегледа повећао.

Будите лојални, живјећете боље, то се жели рећи.

Шта мислите о тренутним дешавањима у Црној Гори?

Имамо однарођену, корумпирану и са криминалом сраслу власт, имамо гинисовски неспособну опозицију, цркву која намигиваше и једнима и другима, те махом необразован народ који иште боље, махом за себе.

Литијска времена, која и даље живимо, показала су пак да су чуда ипак могућа, да народ одозго повучен може да се сабере и да ништа није готово док не буде готово.

Но што ће бити кад буде готово, кад народ (јер једном мора) смијени Мила Ђукановића, у земљи која је потписала пакт са Нато врагом? Да предвођени дичним опозиционарима нећемо можда устати неког 13. јула контра Сјеверноатлантске терористичке алијансе?

Како да пронађемо Једро наде да нас одведе у неко боље сутра?

Каже Павић: Нема савета, свак мора да поједе пред собом свој пут као глиста.

Ко сам ја да било коме дијелим савјете. Али, хајде да се окушам, у генералним категоријама…

Нека младима Једро наде буде љубав која је старија и дуговјечнија од секса, нека зрелима Једро наде буде љубав према дјеци која ће једина моћи да им се молитвом и свијећом нађу у помоћи послије смрти, нека старима Једро наде буде љубав према Богу и нека схвате да је он морао да буде суров да би добар био.

Као и сваки отац који је уједно и учитељ, Бог мора да буде суров да би добар био, јер бисмо иначе – од силне охолости – као Мило, или као Вучић, или као Бил Гејтс, дебело пострадали. Ко прије, ко послије.

Интервју урадила: Марија Вешовић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pin It on Pinterest

Wordpress Social Share Plugin powered by Ultimatelysocial