ЊЕГОШЕВА ЕПИСТОЛАРНА ОДБРАНА СВЕТИЊА

Вријеме читања 4 минута

Дамјан ЋУЛАФИЋ

            Опште је познато да је Његош, за све вријеме свога владиковања, био принуђен да се носи са проблемима који нису остављали на миру ни државу ни цркву. А како је у руци цетињског митрополита, у оно вријеме, био и духовне и световне власти жезал, то су и сви проблеми били, заправо, превасходно Његошеви.

            Чињеница је да је послије стричевог упокојења наслиједио крвну освету међу браћом, као највећу рану на народном тијелу и души, затим освајачке претензије многих непријатеља, па прилично несређено државно устројство и апарат, али и једну бољку, која је и наша данашња рак-рана, а то су претензије на српске православне светиње.

            О тим аспирацијама других на православне манастире Његош је писао и у својим писмима, којих је, колико је данас познато, сачувано око 1700. За ову прилику ми смо консултовали свега 155 писама (што ће рећи нешто мање од 10 одсто укупно написаних и послатих), вјерујући да је и тај узорак довољно вјеродостојан да би се доказала и ондашња Његошева брига за светиње, коју бринемо и ми данас.

            Наиме, проблем око отимања светиња није искрсао у току његове владавине, већ га је, као један од првих, сачекао када је Његош интроизован. Тако у писму Јеремији Гагићу, датираном на 21. новембар 1830. године, Његош каже: „Наш сусјед велеумни кабинетник Австријак пријети нам узети наш м[онасти]р Стањевиће, који је у нашу црногорску границу… А ми се уздамо да нијесмо ни ми тиква без коријена и сјемена…“ Дакле, већ на самом почетку његове службе митрополитске, или владарске, Његошу су саопштене претензије на древни српски православни манастир. Образложење за ту тежњу је готово идентично оним образложењима која актуелна власт у нашој земљи пласира не би ли оправдала новодонесени Закон о слободи вјере, којим би да национализује имовину Српске Православне Цркве. А то „образложење“ за национализацију  имовине (која је постала, у овом случају, синоним за отимачину) састоји се у квази-констатацијама како је манастире градила нека држава, а не црква. То су Његошу, рецимо, онда, спочитавали аустријски посланици, како за манастир Стањевиће, тако и за манастир Маине.

Али, како им је Његош одговарао, свједочи, рецимо, писмо Микелу Мартелинију, од 30. новембра 1830. године, у којем каже: „Што ли пак опомињете у Вашему писму да сте од некога извијештени да га је република млетачка градила (говори о манастиру Маине – Д. Ћ.), будите увјерени да сте веома преварени, но је он почео се зидат владикама ове митрополије још када је Приморје било церногорско. Такођер и м[онасти]р Стањевићи не принадлеже, како Ви пишете держави цесарској, како стародревна и до данас одержана граница наша доказује, нако нам је силом и кривдом погранични гуверан помакне и Стањевиће наше посвоји…“ И надаље Његош, дипломатски, изражава увјерење да неће ваљда царска сила спустити се на сиротињску Црну Гору, али не пропушта да јасно каже да „нити је оно зданије с туђом помоћу“ грађено, већ је „ограђено и трудом и трошком владиках цетињскијех, зато је и све опште, штогођ пада у митрополију цетињску.“

Оно што би данас правници стручно назвали уживањем савјесне и законите државине (односно вршењем фактичке власти на ствари која нам је у власништву), Његош је већ споменутом Мартелинију саопштио и за ова два манастира – Стањевиће и Маине – „Ви можете зборит и писат како волите, а ми знамо и зборимо што нам истина свједочи, да су те оба манастира и перви митрополити цетињски уживали, и то без икакве у некога другога молбе за таку милост, и да нијесу с пуном и јасном правицом њихови били, не би они то ни тад чињет могли.“ Овај кратки извод из писма царском дипломати сматрам индикативним и у контексту данашњих агресивних претензија на наше светиње. Наиме, и данас ми с пуним правом и из пуних уста можемо поручити Влади ЦГ као предлагачу Закона о слободи вјере: да манастири нису били власништво Српске Православне Цркве, а на опште добро и корист цијелог православног народа који насељава Балкан, не би они ни били у њеном власништву, нити би их Црква и народ могли користити за приношење молитви Богу. Дакле, Његош по звању и образовању није био правник, али је саопштио савршен правни аргумент којим је доказао својину над православним светињама. Питам се да ли ће Његошева писма, у случају да држава настави са спровођењем Закона о слободи вјере, бити могуће користити као доказ о власништву и о томе ко је манастире у Црној Гори градио и за кога?

Његош је у својој одбрани истрајавао упорно, па је, у писму Јеремији Гагићу, од 20. децембра 1830, прецизирао да је са изградњом манастира Маине отпочео владика Руфим Његош, као и да млетачка република за исти манастир „није ни пару похарчила или помогла манастир градити или земље штогођ дала да се исти сагради“, а за Стањевиће нагласио, још једном, да га је „почео градит покојни митрополит Данил Петрович, а дограђен је покојним митрополитом Петром Петровићем.“ Дакле, Његошева борба за очување светиња, почивала је на чињеницама, али и на свијести о значају који за српски (односно црногорски) народ имају. Данас, рекао бих, светиње имају још и већи значај, јер су посљедњи стуб одбране нашег националног идентитета, који је нападнут са свих страна, али најподмуклије изнутра.

Дакле, Његошева кореспонденција, чије смо само фрагменте овдје навели, индикативан је доказ да покушаји отимања српског националног бића нису тек савремени проблем, већ свагдашњи, те да и свједочења владике Рада треба да буду подстрек за непрестану борбу за опстанак.

На основу ових писама можемо закључити да је једна од суштинских разлика у борби за светиње та што их је Његош бранио од спољног непријатеља, а ми их бранимо од браће рођене. И ту се, опет, потврђује актуелност и непролазност Његошевих стихова:

„Не бојим се од вражјега кота,

Нека га је ка на гори листа,

Но се плашим од зла домаћега.“

            Ја овдје завршавам своје скромно излагање правдајући се, за недораслост теми, управо Његошевим ријечима из писма Вуку Караџићу (писмо од 16. новембра 1834): „Што бих Ви дуже писа, све би замршеније било.“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Pin It on Pinterest