НОВА КЊИГА ПОЕЗИЈЕ МИЛАНА КНЕЖЕВИЋА „РОБИЈАШКИ РЕФРЕНИ“ („УНИРЕКС“, 2020.)

пише: проф. др Драган Копривица

НОВА КЊИГА ПОЕЗИЈЕ МИЛАНА КНЕЖЕВИЋА
„РОБИЈАШКИ РЕФРЕНИ“ („УНИРЕКС“, 2020.)

Као лирско појашњење успјешних политичких наступа Милана Кнежевића, из штампе за који дан излази његова нова књига поезије „Робијашки рефрени“, јер је Кнежевић, колико год успјешан као политичар, у ствари, успјешнији у поезији, што је и његова основна вокација. По много чему необична књига пјесама изаћи ће у едицији угледног црногорског издавача, „Унирекса“ из Подгорице. Иако је то углавном познато нашој културној јавности, треба истаћи да је Кнежевић досад објавио већ пет збирки: прву, „Депонија снова“, 2007. године, а услиједиле су „Авлија бивших“, „Дневник ситних грехова“, „Електронска идентификација бирача“ и „Нијеми дијалози“. Поетска остварења Кнежевића досад су редовно бивала у сјенци његовог политичког дискурса, што би се након изласка „Робијашких рефрена“ могло преокренути у корист поезије. Читаоци, који нијесу имали прилику да се конкретније упознају са његовим стиховима, остаће затечени дијаметрално супротним углом у односу на његов политички наратив, у којем се исказује као бескомпромисан, жесток борац за правду, која је после сто година самоће закуцала и на врата непобједиве Црне Горе.

Наиме, Кнежевић је у поезији првенствено префињен лирик, пажљиви трагалац за коријенима емоција лирског субјекта, за сврхом љубави у пролазном времену, пасионирани путник по лавиринтима људске душе у одгонетању вјечног питања човјеку: Quo vadis…
Он помно трага за темељима људскости јунака у ћорсокацима репресивне политике и алијенације остављајући отвореним питање откуд и како тамна страна личности избија у први план и господари поступцима његових пластично приказаних ликова.
У неким тематским циклусима Кнежевић се декларише и као тзв. „побуњени пјесник“, којег „све ране свога рода боле“, „пробуђени глас народа“, који се „не шће у ланце везати“. Али и у тим циклусима код њега нема пренаглашених тонова, нема фокнеровске „буке и бијеса“, него доминира смирени, аналитички поглед пажљивог посматрача наших „лијевих“ и свакаквих скретања у времену и годинама које су нам „појели скакавци“.
Свакако, од значаја је истаћи и да је Кнежевић тзв. poeta doctus, то јест, обавијештени пјесник, и професор српског језика и књижевности, а до пјесничких огледања, што се види и по темама у његовим већ објављеним књигама, иза њега стоје године помног бављења црногорском, српском и свјетском поезијом. Свакако, посебно руском, што је органима правосуђа досад бесудне Црне Горе згодно послужило као „снажан“ корпус деликти за тврдњу о везама Кнежевића са руским агентима.
Мада, истину говорећи, он је и без криптованих телефона и данас на сталној линији са познатим руским бунтовницима: Пушкином, Лјермонтовом, Бродским, Мајаковским, Солжењицином и другим „сумњивим, и убаченим елементима у Црну Гору“.
А за посвећеност руској поезији имао је директну погодност већ у својој фамилији: његов отац, Драган Кнежевић, био је наставник руског језика и љубитељ руске књижевности. А мајка, Ратка, познатија у Црној Гори као наша „мајка храброст“ (преко „пријатељског дочека“ полицијске казнене експедиције, која јој је ломила кућна врата и правила хаос по кући), такође је просвјетни радник.
„Робијашки рефрени“, (Нове и Изабране пјесме), издијељени су на два дијела. Аутор се у другом представио избором најбољих пјесама из публикованих пет збирки, чиме је у својој четрдесетој години направио репрезентативан, заокружен пресјек свих својих досадашњих пјесничких огледања.
У првом дијелу читаоцу је изложио своје пјесме, писане током издржавања тромјесечне затворске казне у ЗИКС-у у Спужу, од 21. марта до 15. јуна 2018. године. Издижући се изнад свакодневице, и миљеа прогона, Кнежевић се у почетку књиге, како пише, „захвалио режиму на несебично пруженој прилици да се, као политички осуђеник, у продуженом трајању и аутентичном амбијенту, на миру позабави писањем и склапањем својих нових књижевних рефрена под печатом робије“.
Минуциозним запажањима о робијашкој атмосфери и затвореницима, аутор је одшкринуо тешку затворску капију обичноме читаоцу, увео га у не баш веселу атмосферу робијања, у којој, срећом, није предуго боравио. Али се на нашим просторима представио и као аутентичан писац такозване „логорске прозе“, чије велике претече су руски робијаши, Достојевски, Солжењицин, Шаламов и други. Стога је за очекивати да ће књига Кнежевића и због саме тематике, и специфичног ауторског угла описа затворске атмосфере, изазвати и додатно фино интересовање читалачке публике.
Поводом предстојећег појављивања „Робијашких рефрена“ аутор овог краћег осврта је на крају збирке дао и своју ширу рецензију о поетици Кнежевића, а за ову прилику ћемо издвојити оцјену првог рецензента, нашег највећег пјесника данашњице, Матије Бећковића, који указује и на снажно преплитање судбинских токова Кнежевића, грађанина свог времена и пјесника савременог тренутка:
„И да није био песник, Милан Кнежевић би се као песник родио у часу понижења, кад је ни крив ни дужан сео на црну столицу и доспео да робује под Спушку главицу. А пошто је песник већ био, он у тамницу није отишао голорук већ наоружан свеском и оловком, тим јединим непобедивим оружјем којим се песници бране.“
Бећковић је указао и на прожимања поетског и политичког дискурса аутора: „Милан Кнежевић је изашао на велики глас као неупоредиви беседник. А шта је беседништво ако није усмено песништво. Поезија је у наше време проширила своје територије и освојила садржаје за које до сада није знала. Кад бисмо беседе Милана Кнежевића видели на хартији, а његове реченице преломили као стихове, уверили бисмо се да су то песме, и да тако говори само песник искреник. Онај који живи и гине за своју реч, и зато пази кад, како и шта говори.“
У времену када мир, договор и слога напокон стижу у Црну Гору, када ће репресивне мјере постати дио ружне прошлости, у којој се „калио челик“, Милану Кнежевићу можемо само пожељети да се, и поред изузетног успјеха у политици, више посвети поезији, исходишту и уточишту његових духовних трагања. То ће бити корисније за њега, али и његове политичке противнике, који никако да изађу на крај у расправама с њим, превиђајући чињеницу да је он, прије свега, пјесник и врстан интелектуалац, па тек онда политичар.

One thought on “НОВА КЊИГА ПОЕЗИЈЕ МИЛАНА КНЕЖЕВИЋА „РОБИЈАШКИ РЕФРЕНИ“ („УНИРЕКС“, 2020.)

  1. Radujem se rodjenju nove zbirke pjesama Milana Kneževica, koji je iskren po pjesničkom, ljudskom i čovječnom opredeljenju. Nesumljivo je, da je njegovo bice intelelektom još od rodjenja bogaćeno. Potvrda toga je njegov obrazovni put koji je fascinantno ostavljao trag pred predavačima. Smisao Milanovog bića je književnost, poetika kojom liječi ranjivost, pothranjuje svoju svoju duhovnost koja kao izobilje vlada njegovim bicem. Milan Knezevic je heroj vremana u kojem zivimo. Njegov poetsi izraz prevazilazi granice intelekta mnogih priznatih pjesnika. Poezijom saopstava, intrigira, dize bunu, razbija okove suzdrzanosti, oslobadja riječi rešetkama robljene, hrabri čitaoca u namjeri nalazenja sebe. Poetskom riječju zna osvijetliti poetsku stazu, i na tronu dospjeti u punom sjaju. Robljen, ali ne i zarobljen, lomljen, ali ne i salomljen, njegov stih likuje pred čitaoca. Otvara vidike svojom iskrenošću rečenog, bori se da raspuknućem svijesti izdržanog pritiska zbog nanešene nepravde koja mu daruje smjelost, dodatnu hrabrost, zabranjenost da ćuti, goneći ga da vrisak bola sažme u stih. Čini to bez nasilja, pribran, duhovitim odgovarom na bunt protiv nepravde koji se ukorijenio u dubini moždane kore. Dragi Milane, srecni ti poetski koraci koji te vode do novih svjetlijih knjizevnih ostvarenja.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *