Актуелни предсједник Црне Горе и предсједник Демократске партије социјалиста, Мило Ђукановић још једном показао је своје манипулантске способности одбивши да потпише усвајање измјена и допуна Закона које је Скупштина Црне Горе изгласала 29. децембра.
Како се да закључити према информацијама нашег извора блиском Уставном суду Црне Горе, Ђукановић циљано упућује Парламент и Владу “због недостатка кворума” на Уставни суд, а упознат да Уставни суд током наредних мјесец дана губи управо “кворум за одлучивање”.
Наиме, судије Уставног суда, Мевлида Муратовић и Хамдија Шаркиновић по сили закона, 4. јануара, односно 5. фебруара су отишли у пензију. Због тога је и покренут и застао поступак избора нових судија Уставног суда септембра 2020.
Тај суд од тог момента може одлучивати једино о уставним жалбама. Закон о Уставном суду нема правни механизам да отклони то стање и да функционише.
Због тога је овакво поступање предсједника државе крајње неодговорно, уз то провидно.
Конкретно, за избор нових судија Уставног суда потребна је једнако квалификована већина као и за ВДТ и за реформу судства, дакле, у другом гласању, 49 посланика. Пошто то зна, укључивши “вјерност” његових провјерених старих трабаната, он зна и да му је ова глума “легалисте” једини преостао излаз из неподношљивог стања “можданог удара” у којем се изненада нашао.
Међутим, овим поступком измјештања сопственог “безизлаза” у оквире “институције система”, директно упућујући на терен Уставног суда који је као и он у зони блокаде функционисања је оголио његов концепт, неодржив ни на краће, а камоли на дуже стазе. Тиме је оголио и своје непоштене намјере према грађанима Црне Горе угрожавајући и сам опстанак државе Црне Горе.
Нјегов концепт је осмишљен у три правџа: првом, блокирању рада нове законодавне и извршне власти; другом, у изазивању нереда и насиља у сусрет божићних празника и даље; трећем, у самоодржању његове предсједничке, иначе протоколарне власти и чувања властитог имунитета од реалија кривичног прогона.
Будући да уз коришћење свих неформалих полуга и ресурса није успио да разједини трочлану коалицију на шта је рачунао, будући да није наишао на одобрење за такав подухват Запада, преостала је као једина линија и стратегија његове одбране – блокада функционисања државе и изазивање братских трвљења.. Уз окоштало “његово” неправдом деформисано правосуђе Ђукановић вјерује да ће уношењем стања “безвлашћа” повратити своје “самовлашће” које је ненадано изгубио 30. августа.
Ђукановићев маневар који је учинио одбијањем указа, тј. промулгације закона, уз разоткривање праваца осталих циљева његовог дјеловања је са сваке етичке и правне равни недопустиво. Он је “брижно” Црну Гору потпуно поларизовао и дубоко потпуно “ненормализовао”, а сад зарад сопственог преживљавања, сваки акт усмјерен ка “нормализацији” минималних атрибута за опстанак државе и стања у држави – изопачује у напад на државу, дубоко свјестан да је то питање искључиво његовог опстанка.
Свим овим је легитимисао нову парламентарну већину да донесе леx специалис, којим би се онемогућио и зауставио овакав опасан и дегенерисан процес и омогућило функционисање Црне Горе као правне државе. У то наравно потпада економски опстанак народа и државе, и тзв. Јавни сервис и скаредно стање правосуђа, и све то скупа са апсолутно легитимном сврхом – коначног изласка из стања безнађа.
Зато треба освијетлити његов наум као дио подухвата да и по други пут, након другог изгласавања истог сета закона од 29. децембра тада “одћути проглашење” тог истог сета закона и сваког будућег закона који није у “његовом” интересу и није у складу са “његовим” интересима или интересе “његове” групе угрожава.
Модус операнди ће му одсад бити правни изговор и несрећно стање опет “његовог” али без кворума и правне моћи одлучивања: Уставног суда. У вези њега је само једна ствар јасна: с њим нема и није могућа било каква кохабитација, јер он не мари за интересе грађана и државе. И грађани и држава “у његовим рукама” су најообичније играчке, тек потребна средства за одржавање и спашавање његових темељних а одскоро тешко пољуљаних и делегитимисаних ненародних интереса. У коначном то јесте права природа и срж цјелокупне “његове власти”: стварање и неговање “културе култа личног ћара” ослонцем на народна стодјелна гложења и поништавања.
У свакој прилици, за сваку згоду и незгоду он тек опонаша државника јер то никако није, будући да му је и праузор и највише животно и политичарско достигнуће саткано у изворној шверцерској кованици и вредности – “прагматичног пигмалиона лоших намјера и личног ћара”.
Borba