Хиротонија владике Јоаникија (јун 1999.), устоличење митрополита Амфилохија (децембар 1990.) а прије њега Данила Дајковића (јул 1961.) обављена су у Цетињском манастиру од стране српских патријараха (Германа и Павла). Све се то одржало у најразличитијим друштвено-политичким околностима (доба комунизма; моменат комунистицке транзиције; парламентарна демократија). Током 20. вијека на овај начин су устоличени и митрополити Гаврило Дожић (1921. ) Јоаникије Липовац (1940.) и Арсеније Брадваревић (1947.). Није забиљежено да се ИКАДА ИКО од грађана ЦГ, вјерник или невјерујући, противио оваквој црквеној пракси, утемељеној у црквеним канонима, да српски патријарх хиротонише и устоличава (уводи у трон) митрополита Црногорско-приморског
Свједоци смо, ових дана, невиђене и неразумне медијске кампање бившег режима у Црној Гори и његових експозитура – како ће долазак српског патријарха и владика из Србије и БиХ на устоличење новог митрополита црногорског на Цетињу, бити „удар на Црну Гору“ и акт против „црногорског идентитета“! Сваком здравомислећем човјеку је јасно да у секуларној држави, никакав вјерски скуп не може угрозити државу уколико он у себи нема елементе прекршаја ни кривичног дјела.
Али поред тога – упадају у очи двоструки аршини које испољавају критичари Јоаникијевог устоличења на Цетињу. “Критичари”, ако их уопште можемо назвати тако пристојним изразом, проблематизују долазак вјерских поглавара из, како они кажу – “стране државе”, називајући то “чином окупације”. Поред тога што је такав приступ и однос сам по себи веома споран у социо – културолошком смислу, посебно упадају у очи двоструки аршини које “критичари” испољавају. Наиме, прије само неколико мјесеци, имали смо сличан догађај у ЦГ, само у организацији друге вјерске заједнице. И – нико од њих није имао никакву примједбу на манифестацију која се под истовјетним околностима (какве су планиране на Цетињу) одржала 50 км јужно од Цетиња. Уз све то, поредећи устолићење планирано за 4.и 5.септембар у Цетињском манастиру – са истим таквим обредима СПЦ одржаним на Цетињу у протеклих 100 година, не можемо наћи никакву разлику која би оправдала данашњу медијску хајку и раст екстремизма у односу на атмосферу свечаности коју су имала устоличења митрополита СПЦ на Цетињу у прошлости. Али, ајмо редом…
Устоличење которског бискупа у априлу ове године одржано је у присуству њему надређених римокатоличких старјешина из Хрватске и Босне и Херцеговине. Бискуп=епископ се устоличава у мјесту његовог службовања, у граду по ком његова црквена столица носи име. И код римокатолика, и код православаца – новог епископа (бискупа) у трон уводи њему надређени црквени старјешина, који (у оба случаја очигледно) долази изван граница ЦГ. Тој свечаности, поред представника Скупштине Црне Горе, предсједника приморских општина, као и представника наше СПЦ, били су монс. Марин Баришић, надбискуп и метрополита сплитски, монс. Дражен Кутлеша, надбискуп коадјутор Сплитско-макарске надбискупије и апостолски управитељ Поречко-пулске бискупије, монс. Мате Узинић, надбискуп коадјутор Ријечке надбискупије и апостолски управитељ Дубровачке бискупије, монс. Ђуро Хранић, надбискуп ђаковачко-осјечки монс. Томо Вукшић, врхбосански надбискуп коадјутор и војни апостолски управитељ у БиХ, монс. Ррок Гјонллесхај, надбискуп барски, монс. Станислав Хочевар, надбискуп београдски, монс. Зеф Гасхи, надбискуп барски у миру, монс. Доде Гјергји, бискуп призренско-приштински, монс. Симон Кулли, бискуп из Сапе (Албанија) и многи, многи други.
Сваком иоле упућеном знано је да је овакав поредак устоличења которских бискупа и барских надбискупа – од давнина. Универзални хришћански канони говоре о тиме да епископа (бискупа) Цркве није могуће произвести у његову службу, нити га устоличити у његову службену столицу (катедру) пуком вољом грађанства (вјерника) – а да у том чину не учествују и њиме не руководе црквене старјешине из околних (сусједних) области.
На исти начин, ствари се одвијају и у Српској Православној Цркви као вјековно присутној духовној институцији у ЦГ, чији је саставни дио (од свога настанка) Цетињска (Црногорско – приморска) митрополија.
Хиротонија владике Јоаникија (јун 1999.), устоличење митрополита Амфилохија (децембар 1990.) а прије њега Данила Дајковића (јул 1961.) обављена су у Цетињском манастиру од стране српских патријараха (Германа и Павла). Све се то одржало у најразличитијим друштвено-политичким околностима (доба комунизма; моменат комунистицке транзиције; парламентарна демократија). Током 20. вијека на овај начин су устоличени и митрополити Гаврило Дожић (1921. ) Јоаникије Липовац (1940.) и Арсеније Брадваревић (1947.).
Није забиљежено да се ИКАДА ИКО од грађана ЦГ, вјерник или невјерујући, противио оваквој црквеној пракси, утемељеној у црквеним канонима, да српски патријарх хиротонише и устоличава (уводи у трон) митрополита Црногорско-приморског.
IN4S