Пише:Марија Вешовић
Сцена од пре 20 дана: „ Хеј, здраво, не питај..журим..не стижем ништа. Чујемо се обавезно када прође ова фрка да попијемо ту кафу, ево никако да се договоримо..колико има? Па да л’ је могуће да има годину дана?! Не могу да верујем…хеј јављам се обавезно!“ ….и наравно фрка није прошла, заборавила смо на путу до куће и кога сам срела и шта сам обећала, нисам се јавила…
Када погледам из ове перспективе …да ли стварно нисам имала времена за ту кафу? Колико би ми значило у мом дневном распореду тих „изгубљених“ сат времена? Да ли би били „изгубљени“? Значило би ми много, прво јер нису „изгубљени“ већ су уживање у малим ставрима…у мирису кафе и друштву које сам одабрала. Да ли је мало када сада размислим? Ако је мало, зашто ми толико фали ових дана…. претворила сам свој дан у распоред часова, имам тачно време за сваку активност и наравно предвиђене активности за тај дан. Организована сам, поносна сам на себе зато што толико ствари стижем да урадим, тапшем сама себе по рамену и честитам на добро испланираном времену. Не дозвољавам да било шта непланирано уђе у мој распоред, правдам се гужвом, немањем времена, правдам се било чиме, само да не одступим од мог утврђеног распореда. Кад оно..ево нечега што нисам планирала, ево нас успори нешто, зауставило нас је и то без најаве…да ли касним сада негде…да ли журим сада негде….да ли би сада попила ону кафу? Гледам у агенду за март, поред сваке ставке пише- отказано! Дневни распоред више немам, активности су ми сведене на –отказано! Друштвено одговорна дистанца од других људи, да ли нам је то коначно оправдање за сву ону дистанцу коју смо све ово време стварали? Толико питања, хајде будимо сада довољно паметни да дамо себи праве одговоре на све оно што се питамо ових дана. Будимо искрени сами према себи. Хоћемо ли изаћи исти из ове изолације? Да ли нам је стварно све отказано или ипак оно што смо прескакли до сада, нас верно чека ту? Можда смо добили другу шансу да сагледамо свој живот и поставимо нову листу приоритета…изледа да смо нешто дебело заје… у овој првој. Хајде да пробамо да урадимо овај пут како треба! Живот није отказан, он пролази и док ми стојимо у месту. Дани су дужи, искористимо их да направимо неки нови распоред, неку нову агенду где ћемо имати времена за све оне мале ствари које смо да сада прескакали.