Припремила: Ивана Рмуш
Л. А. Франклу
Цетиње, 12. октобра 1851.
Високоучени господине,
Хвала Вам што сте ме се сјетили пославши ми с Вашим листом од 21.
августа Ваш дични превод Гусле. Наше су народне пјесне историја
јуначка, епопеја народна. У њима човјек може видјети какав је народ
који их пјева. Ја сам љубитељ поезије. Она је мене много занимавала.
Ах, дивна поезија, искра тајинствена! Ја никада нијесам могао
разабрати али је она искра бесмртнога огња, али је бурна клапња,
чедо уског поднебија нашег. Са земне је катедре сматрам вјетреним
наступом; но када се човјек попне више самога себе, онда види
биједност људску, и када је поета може рећи да је жрец олтара
свесвјетија. Поета је клик смртнога с бурнога нашега бријега, поета је
глас вопијућега у пустињи, он сања о бесмртију, довикује га и за
њим се топи. Он види велики лист од књиге миробитија отворен, у
њему чита чудества створитељева. Они су његово најслађе пиће, он се
њима опија, он силом воображенија изводи из блатне земље клицу
небеснога живота – трулину боготвори. Његов се едем шири, на луковима
тврди.
Ја сам за границом просвештенога свијета. На мом узаном поднебљу
свагда се ломе тирјански громови. Стога је мој мали крај тамом
дивљине обезображен. За човјека здравомислећега нити је муке ни
увеселенија на свијету, јербо су све људске посластице са отровом
приправљене, а све печали имају неко своје удовољствије. Човјеку је
готово, кад му дође, слатко плакати као пјевати. Ја овако нашу пјесну
разумијем,
Свијет је сад божји, стога у свакојем његовом нуглу виде се дјела
великога мајстора. Трудољубије и искуство мрава и пчеле, и уредно
летење ждраљевах ја радије гледам но све параде европејских
столицах.
Збогом, господин Франкл, изволите ме задржати у Вашем драгоцјеном успомену.
Владика црногорски
П. П. ЊЕГОШ