Одабрана писма ЈА САМ СЕ У ПОЧЕТКУ НЕШТО НАДАО, НЕГО ДАНАС ВИДИМ ДА ЈЕ ЗАСАД ЈУГОСЛАВЕНСТВО ИДЕАЛНА РИЈЕЧ КОЈА САМО ПРАЗНИЈЕМ ГЛАСОМ ЛИЈЕПО ЗВЕЧИ… ЈУГОСЛАВЕНИ СИЛЕ СВОЈЕ НЕ ПОЗНАЈУ, ПА И ЗАСЛУГЕ СВОЈЕ НЕ ВИДЕ. СТОГА ОНИ СЕБЕ И ПРЕДАЈУ СЛИЈЕПО У БЕЗУСЛОВНО РОПСТВО ТУЂИНУ. ОВО ЈЕ ВЈЕЧНА МУКА ЗА ОНЕ КОЈИ СУ ЊИХОВИ И ЗА ОНЕ ДУШЕ КОЈЕ ОВО ОСЈЕЋАЈУ. НЕГО СВЕ ЈЕДНО БИВА КАД НАША БРАЋА НЕ УМИЈУ РАЗУМЈЕТИ ШТО ЈЕ ДИЧНА СВОБОДА
Осман-паши Скопљаку
Цетиње, 5. октобра 1847.
Владика црногорски поздравља Осман-пашу Скопљака, везира скадарског.
Дошло ми је твоје писмо од 17. фебра[ра] о. г., у којему неке ствари смијешно напомињеш. Прво што кажеш да оперемо своја срца па да учинимо сваки лијепи начин и слогу на наше границе, моје је срце за људе свагда чисто и опрато, а с нељудима принуђен је човјек да се нељудски влада, јер иначе не може и да би хтио. Што се хвалиш да имаш код мене пријатеље који ти доказују моје намјереније, добро кад их имаш, мени их не казуј да од мене не пострадају. Ову и другу овакву ствар ти можеш казати онијема који свијет проз чибук гледаше, не мени. Моје је намјереније јавно и чисто; кога је како ваља, онако са мном у сусједству и да живује.
Ти говориш да ја све нешто тражим, а шта бих ја то тражио и са киме ћу га тражити? Када је Бајазет (Илберим названи) Босну покорио и када су дивље орде азијатске наше малено, но јуначко царство разрушиле, онда су моји преци и јоште неке одабране фамилије, које нијесу ту погинуле од Турака, оставили своје отачаство и у овијем горама утекли. Ја сам инокосан, ја сам сирак. Помисли ђе су ми браћа славни и гласовити кнезови и војводе нашега царства. Ђе је Црнојевић (Бушатлија), ђе је Обренкнежевић (Махмутбеговић)? Ђе је Кулиновић? Ђе је Скопјак? Ђе је Видајић? Ђе је Филиповић? Ђе је Градичевић? Ђе је Сточевић? Ђе је Љубовић? Ђе је Ченгић? Па ђе су многи остали? Камо господа и цвијет нашега народа да своје отачаство и своју славу заједно потражимо, да смо сви наједно, онда бих ја с њима нешто велико потражио.
Бог сами знаде када ће се они своје славе споменути и до када ће се ова моја браћа од своје рођене браће туђити и називати се Азијатима и до када ће за туђу корист роботати не сјећајући се себе ни својега! Од онога несрећнога дана откако је Азијатин наше царство разгњавио, са којим се ова шака горштаках за опште поштење и име нашега народа бори? Све са својом рођеном браћом истурченом. Брат брата бије, брат брата сијече, развалине су нашега царства у нашу крв огрезле. – Ево опште наше несреће!
Ова је несрећа и вражда братска више но сила туђа учинила те је наше јуначко племе постало туђима надничарима и служитељима, како што си и ти туђи надничар. Кукавну је Црну Гору овај разур нашега народа готово удавио, но и опоштио. Ово је учинило те је данас Црна Гора и бити ће довијека алмаз у витешку круну. Ја бих волио но ишта на свијету виђети слогу међу браћом у којима једна крв кипи, коју је једно млијеко одгојило и једна колијевка одњихала. Што се пак тиче мене самога и ове шаке народа, ја поштења нимало више не желим но га имамо пред великијем и опамећенијем свијетом, но се нешто друго жели, јербо је крвава храна и голо поштење. Ја бих рад да сам се малко доцније родио, јер бих видио своју браћу ђе су се себе и својијех споменули и ђе јавно пред свијетом казали да су они достојни праунуци старијех витезовах нашега народа. Када се ова света ријеч изговори, благо цијелом нашем племену, онда ће име црногорско босански и прочи витезови српскога народа како свети талисман (аманит, запис) чествовати и у њедрима носити.
Ја чујем да ти Црногорце хајдуцима називаш. То име нимало срамотно није. Хајдук значи цхевалиер (Риттер). На примјер, каваљери су ови хајдуци: Марко Краљевић, Реља Омучевић, Гергелес Алија, Тале Орашанин, Скендербег, Стојан Јанковић, Илија Смиљанић, Бајо Пивљанин, војвода Драшко Поповић, војвода Вук Мићуновић, Никац Томановић, Црнац Карамахмут, Карађорђе, војвода Вељко Петровић. Ово су само неки од нашега народа који нијесу данас у животу, а ови су тројица и данас живи: Абделкадер, Шамил и наш војвода Мића Морачки.
Истина је да су неки Црногорци убиваоци, грабитељи и мамитељи, али их изобуздана и дивља сила турска насили, па и јуначка невоља. Помисли, мој драги земљаче, оволико народа сабило се у овим горама, готово од свуда затворено. Кад је година иколико родна, може се прилично проћи, али кад дође година као што је лањска била, жива мука од њих бива. Ја сам се лане неколико мјесеца уклонио у Беч и у Млетке навластито да ову муку очима не гледам, а друго ја сам срца жалостива, па бих све своје разурио, а свакојако ми је мало што и остало. Када са мном говориш како мој брат Бошњак, ја сам твој брат, твој пријатељ, али када говориш као туђин, како Азијатин, како непријатељ нашега племена и имена, мени је то противно и свакоме би благородно мислећему човјеку противно било. Ја знам ти ћеш рећи када ово моје писмо видиш: „Шта овај човјек којешта пише и снијева?“ Али се надам да ће наши потомци, кад било да било, дати достојну цијену отачаства љубнима мислима и писму владичину, на којега се данас виче са сваке стране како на бијелу врану.
Владика ПЕТАР ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ
Извор: Време