Пише: Владан Јевтић
Об, Јенисеј, Лена… Об, Јенисеј, Лена… Не знам за друге, али мени су се ове три речи (баш у том редоследу) урезале у памћење (као неки стих), са часова географије код професора Радета Павићевића у пећкој гимназији, као три највеће сибирске реке… Али, то је било „тамо негде у Сибиру“, као да је било на другој планети…
– Човече, а ево ме сада на Лени, једној од њих! Да ми је неко рекао… – помислио сам тада, тог сунчаног, недељног јутра, давне 1993. године на једном бродићу (пре бих рекао већем чамцу – без кабине), у „не баш сјајном“ стању… Пловили смо од града Јакутска до неког „одличног места“ за пецање и пикник, отприлике, један сат… Наш директор представништва у Јакутији Иван Иванович, је нашој малој, (али одабраној!) екипи из БК Компаније, Видосаву, Николи, Горану, Аци и мени, организовао пецање на Лени… Незаборавно – најављивао је…
Налазити се на средини Лене изазива осећај који збуњује… Свесни сте да сте на реци али оно што видите се у то не уклапа… Обалу видите у даљини, као танку линију, искуство вам говори да је то језеро, или да сте се мало удаљили од морске обале – да ТО никако не може бити река! А, ето, јесте! Невероватне, непојмљиве димензије… На неким деловима, где се расплињава и почиње делта, ширина реке достиже и 20-так километара…
Иначе, река Лена је у већем делу године у залеђеном стању… Дебљина леда може бити и десетак метара… Јадно становништво Јакутије сваке године има огромне проблеме са поплавама… Наиме, Лена тече од југа ка северу, па на пролеће почиње да се топи у свом горњем току, тако да неотопљени лед у доњем току постаје права природна брана, што сваке године изазива огромне поплаве. Зато се вештачким путем тај лед ломи – динамитом, ракетама али и бомбама – из авиона! Тако да, ако се нађете неког пролећа у Јакутији, па чујете детонације, знајте да то није почео рат, како смо ми помислили једног пролећа…
Место на које смo стигли је било заиста егзотично… Огромна пешчана плажа… Раван, идиличан пејзаж… Нигде живе душе… Баш као на другој планети…
„Турили смо“, одма’, пиво да се ‘лади… У Лену, наравно… Широка, мирна река – мислили смо! Када смо касније дошли по пиво – „гајбице“ није било! Гледамо около – нема никога, наравно! Ток воде је неочекивано брз, у шта смо се уверили и касније, кад смо запливали…
Пецање није мој хоби… Немам неку страст, ни знања у том „спорту“… Али, овде то није проблем… Пецали смо са бродића, а овде се риба лови без класичног штапа за пецање, већ се „најлон“ намота око руке, (или на обичну грану), спусти се удица (без мамца) до дна, и онда се монотоним покретима подиже горе-доле… Седели смо тако, као ђутуруми, у тишини, подижући и спуштајући рукама удицу – до бесвести… Никакво специјално задовољство ја у томе нисам нашао – осећао сам се као кретен…
Било како било – улов нам није био лош… У овој реци се лове огромне рибе, чувени тајмен и огромне сибирске јесетре, о томе се снимају специјалне путописне емисије и причају разне риболовачке приче… Ја нисам професионални риболовац па не знам ни да слажем професионално – па ћу рећи да рибе које смо уловили рибе нису биле веће од наших обичних пастрмки („порцијашица“) а како се зову – заиста се не сећам, а ионако за њих нема имена у српском језику…
Али се зато сећам како смо их спремали, по домаћем рецепту – „у сопственом соку“! Риба се, наиме, без чишћења, “набије на колац”, односно штап, гранчицу, и убаци директно у ватру (пламен) и тако пече… Кад буде готова, вади се из пламена и – удари се о камен… Кожица пукне, запечена изнутрица извади, сочно „месо“ посоли и то је то! Фантастично укусно, можете ми веровати на реч!
Време се кварило, почело је помало да дува… Када смо сели на бродић и кренули назад, то је већ престало да буде наивно! Негде на пола пута – већ озбиљно! У то доба године, лети, у Јакутску нема ноћи… Међутим, толико се „намрчило“ да је већ било потпуно мрачно… Ветар је постао озбиљан, киша пљушти… Мало-по-мало права олуја…“Бродић“ није имао кабину – покрили смо се неким прљавим „шаторским крилима“ – није помогло да не будемо потпуно мокри… Љуља се као љуска од ораха… Мучнина у стомаку – од љуљања и од страха, признајем…
– Петоро српских инжењера настрадало у олуји на реци Лени, у околини Јакутска! – замишљам наслов у новинама!
– Нешто ми то делује немогуће – тешим се… Није ми ваљда судбина да ја, из Пећи, оставим кости овде, на крају света…
Преживели смо, као што сте и претпоставили, вероватно…
Ивану смо признали – пецање је било заиста незаборавно!