Проф. др Драган Копривица
Да имамо примитивно малициозну власт, која се заклања иза закона, то је већ аксиом који не треба посебно доказивати. Али судска пријетња честитој наставници, пензионерки, Ратки Кнежевић, да ће управо у доба корона вируса завршити на робији, показује да режим Ђукановића нема обзира и поштовања ни према жени и мајци у Црној Гори, ни њеним часним годинама. Ријеч је очито о још једном примјеру „чојства и јунаштва“ режима, који повампирује дух Информбироа у 21. вијеку.
Пријетња пензионисаној наставници од „свега“ два мјесеца затвора услиједила је због природне реакције жене и домаћице кад у пет сати ујутро педесет полицајаца у маскирним униформама, с дугим цијевима у рукама, ломе кућна врата и разбацују све по кући као да је тајфун прошао. Таква слика, колико год дјеловала гротескно, да би се човјек смијао од јада да призор није језив, заиста прелази границе хуманог друштва и свих људских обзира. Уосталом, шокирана жена је можда повјеровала да то сања тешку ноћну мору из које не може да се пробуди. Али њено стање стреса није на суду прихваћено из формално-правних разлога, јер ето: „бранилац окривљене као и окривљена овом Суду нијесу доставили медицинску документацију, којом би окривљена доказала да се након предметног догађаја јавила надлежној здравственој установи“.
А одговор је јасан зашто се није јавила гдје треба: управо због претрпљеног стреса, током којег јој није ни падало на ум да иде по потврде је ли у стресу или није.
Углавном, управо у јеку пандемије и реалног страха грађана за своје, и за животе своје дјеце, режим је прво утамничио Милана Кнежевића код куће, а сад би и да његову мајку пошаље у Спуж ако не плати казну од петсто еура. Законски све покривено, умивено, а тако нечисто… И „јуначки, него што“… Тренирање строгоће пар екселанс.
С обзиром да се зна самосталност судова у свим аутократским режимима, поставља се питање има ли краја самовољи овог у Монтенегру, који поступа по истој матрици: „Овог хапси, оног пуштај, овог затвори дома, оног у Спуж…“
У цијелиом том галиматијасу поставља се и питање има ли из врха власти ико трезвен да бар каже: “Пандемија је, смањимо доживљај моћи, не шаљимо просвјетне раднице, пензионерке, у Спуж, не пријетимо пресудама бар док ово зло од епидемије не прође, баталимо ригидне акте…“
Али неком, а зна се коме, посебан гушт је да демонстрира неконтролисану власт над животима грађана баш у времену пандемије. Пандемија на пандемију: морбидно, зар не… Ружно и недолично за земљу која баштини чојство и јунаштво Марка Миљанова.
Честитој старици и пензионисаној просветној радници, Ратки Кнежевећ, коју и данас памте и воле генерације њених ученика, није лако у позним годинама пребивати ни у сопственом дому. Али би можда требало бар да покуша да смогне снаге да се јави у Спуж, па нек се ова комуњарска власт брука до краја. И да у исти мах, син, један од лидера опозиције, путем правног насиља неправедно робија код куће, а мајка у затвору. Европски, него што. У духу бездушних власника приватне државе Црне Горе. Па да се људи и грађани још једном, по ко зна већ који пут, застиде не своје земље, него оних који је подјармљују на комуњарски простачки начин.
А племенитој Ратки сугеришем, кад јој у кућу опет негдје упадну маскирани полицајци ломећи врата и разбацујући све по кући, да им се на крају фино обрати: „Е фала ви, добри момци, што ми фино кућу средисте, сад поскидајте маске, сједните, почините, и реците ко је за каву, ко за ракију…“. Познајући и лично своју колегиницу по струци, вјерујем да ће она имати снаге и за тако што. Како год да буде, поштована наставница у пензији, Ратка Кнежевић, и у овом, не много херојском времену, остаје наша нова брехтовска мајка храброст. Зато је треба поздравити да издржи у очувању достојанства, свога, своје професије, и своје породице.