Пет је година од тзв. “државног удара“ и парламентарних избора, а бивши пали црногорски режим је тај монтирани процес скористила за обрачун са политичким неистомишљеницима, прије свега са најјачим опозиционим субјектом – Демократским фронтом
Пет је година од тзв. “државног удара“ и парламентарних избора, а бивши пали црногорски режим је тај монтирани процес скористила за обрачун са политичким неистомишљеницима, прије свега са најјачим опозиционим субјектом – Демократским фронтом.
Након што је било извјесно да ће ДПС бити поражен на изборима 16. октобра 2016. године на сцену је ступио злокобни сценарио Мила Ђукановића, Владимира Бебе Поповића и Миливоја Катнића, уз здушну подршку НАТО обавјештајних служби, у циљу спашавања последње европске диктатуре.
Тако су Специјално државно тужилаштво и тадашњи директор Управе полиције Славко Стојановић саопштили да је ухапшено 20 осумњичених за стварање криминалне организације и тероризам, односно за покушај наводног државног удара.
Да је наводно планиран „државни удар“ прво је јавила Телевизија Пинк М, чији информативни програм директно уређивао Владимир Беба Поповић.
Захваљујући атмосфери „Државног удара“, ДПС је освојио 35 мандата и добио прилику да са СД-ом и странкама мањинских народа формира власт.
Осумњичени су, како је тада саопштено на пресу Управе полиције, у вријеме проглашења резултата на изборима, планирали да уз оружје, нападну окупљене грађане испред Скупштине Црне Горе, заузму зграду и прогласе изборну побједу одређених политичких партија и ликвидирају тадашњег премијера Мила Ђукановића.
Никада није остало „разјашњено“, који је то народ требало да се окупи исрпед Скупштине, а ни на ком мјесту је требало да буде „ликвидиран Ђукановић“, с обзиром да је Катнић казао, да је то требало да се догоди у Скупштини, а опште је познато, да ниједне изборе, Ђукановић није долазио у Скупштину.
Необавјештен о „припреми атентата на њега, Ђукановић је тврдио како је о покушају државног удара и плановима за његово хапшење сазнао из медија, тадашњи предсједник Црне Горе Филип Вујановић је изјавио исто, а тадашња министарка одбране Милица Пејановић-Ђуришић казала како није имала никаквих информација да је било „државног удара“.
По свему судећи, Пејановић-Ђуришић је тај секунд искрености касније платила министарском функцијом и слањем у политичку пензију.
С друге стране, огласио се специјални тужилац Миливоје Катнић који је изјавио да је на дан избора спријечено незапамћено крвопролиће у Црној Гори. Он се, у међувремену, „прославио“ низом скандалозних изјава и противречностима.
Међу оптуженима за наводни државни удар нашли су се лидери ДФ-а Андрија Мандић и Милан Кнежевић, Мандићев возач Михаило Чађеновић и још једанаест оптужених, међу којима и девет српских држављана.
Оптужницу је вијеће Вишег суда потврдило у јуну 2017. године, а на њој су се нашла и наводна два руска држављана, Едуард Шишмаков и Владимир Попов, која су током комично-трагичног процеса мијењали чак и имена.
У међувремену јавност је сазнала да се оптужница базира на исказу свједока-сарадника Саше Синђелића, пресуђеног убице, криминалца и сарадника обавјештајних служби, који сада у Хрватској служи казну за тешко убиство Мирка Фотиса.
У септембру 2017. је почело „суђење вијека“, а оптужени су негирали кривицу, наводећи да је у питању монтирани политички процес.
Суђење је карактерисало пристрасност, примитивизам, недостатак елементарног васпитања и искључивост судије Сузане Мугоше, као и циркусантски наступи тужилаца Катнића и Саше Чађеновића.
На видјело су изашла и званична документа из Русије, која потврђују да је Синђелић лагао на суду.
Права позадина афере „Државни удар“ показала се у априлу 2017. године када је крња Скупштина Црне Горе ратификовала Протокол у чланству у НАТО, а званично Црна Гора је два мјесеца касније постала 29. чланица тог војног пакта.
Дио опозиције на челу са Демократским фронтом тражило је референдум по том питању, али до тога није ни дошло.
У међувремену,пали режим је аферу „Државни удар“ искористио за обрачун са политичким неистомишљеницима, прије свега са најјачим опозиционим субјектом – Демократским фронтом, тако да је у Црној Гори поново завладала атмосфера слична оној за вријеме Голог отока.
Такође, одржани су и предсједнички избори, на којима је Ђукановић, вишеструки повратник на државне функције, још једном засјео у предсједничку фотељу.
На Дан побједе, 9. маја 2019. године, судско вијеће у саставу Сузана Мугоша, Весна Пеан и Драгица Вуковић изрекле су по ДПС такту првостепену пресуду, у којој су лидери Демократског фронта (ДФ) Андрија Мандић и Милан Кнежевић осуђени су на по пет година затвора, док је возач тог политичког савеза Михаило Чађеновић, осуђен на годину и шест мјесеци, одлучио је тада Виши суд у Подгорици.
Едвдар Шишмаков осуђен је тада на јединствену казну затвора од 15 година за кривична дјела стварање криминалне организације и тероризам у покушају, а Владимир Попов на јединствену казну затвора од 12 година за иста кривична дјела.
Оптужени Братислав Дикић осуђен је тада на јединствену казну од осам година за кривична дјела тероризам у покушају путем помагања и стварање криминалне организације, а Педраг Богићевић за иста кривична дјела осуђен је седам година.
Немања Ристић осуђен је тада на јединствену казну затвора од седам година за кривична дјела тероризам у покушају путем помагања и стварање криминалне организације, Србољуб Ђорђевић и Милан Душић на по годину и по затвора, Бранка Милић на три године затвора, Драган Максић на годину и девет мјесеци затвора. Кристина Христић осуђена је на условну казну затвора.
Годину дана касније Апелациони суд Црне Горе укинуо је првостепену пресуду јер су, како је саопштено из тог суда, у поступку њеног доношења и у самој пресуди почињене битне повреде одредби кривичног поступка.
Црна Гора и регион су путем телевизијског преноса и преноса уживо на ИН4С порталу, свједочили посрнућу судско тужилачке организације.