Плакао сам јер не могу да разумијем како нас Јасеновац није учинио другачијим људима?

Како нас није срамота од дјеце коју смо родили с неокајаним и неопјеваним смртима, с тамним и дубоким тугама?

Пише: Горан Даниловић

Не можемо на ФБ распредати о умјетничким дометима филма. Можемо, али оставимо другима, па и себи, за неко друго мјесто.

Плакали смо.

У истом тренутку можда пар милиона нас.

Свака суза се броји.

Ја нисам плакао због филма.

Нису ме надиграле сцене нити магија кинематографије.

Плакао сам с кривицом, из неког дубоког заборава, без мржње.

У мени није било пркоса али јесте неког болног поноса, дубоке и тешке туге сто је наврла из давне таме рођене заједно са мном, рођене с мојом мајком, рођене кроз моју дјецу.

Плакао сам без устезања јер сам, ето, у зрелим годинама, добио прилику да дијелим сузе са милионима, а да не морам да објашњавам.

Ни једна гнусна сцена клања и чекичања није ми дотакла срце.

Плакао сам зато што наша дјеца, рођена с давним тугама, које им никада нико није објашњавао, не морају да глуме.

Био би гријех да је Дара из Јасеновца добила Оскара, да је ушла и у конкуренцију.

Плакао сам јер не могу да разумијем како нас Јасеновац није учинио другачијим људима?

Како нас након Јасеновца није срамота да будемо овако посвађани?

Како нас није срамота од дјеце коју смо родили с неокајаним и неопјеваним смртима, с тамним и дубоким тугама?

(Извор: Фејсбук)