Данашњи човек не оштри своја унутрашња чула, ни вида ни слуха ни укуса. Препушта се једноставним одговорима, лаким решењима, постављајући себи, али само понекад, једноставна питања
Иван Лаловић фото/лична архива
Збирка песама „Којим морем” представља поглед искоса на појаве стварности, бацајући тихо и упорно светло на оне тачке живота које не смеју остати у тами. Којим морем, јесте питање друмова, путева, стаза и раскршћа, које ваља препознати да би упловили у мирну луку поезије. Овако своје свеже поетско „чедо” награђивани песник Иван Лаловић коментарише у разговру за „Политику”. Лаловићеву збирку песама „Којим морем” управо је објавила Књижевна општина Вршац.
„Којим морем”, бележе уредници Лаловићеве збирке, аутор нас позива на прекоморско путовање у непосредну стварност, како не бисмо изнова пропустили сусрет са непоновљивом сопственошћу. Прву песму Иван Лаловић написао је као дечак од седам-осам година, подстакнут маминим палачинкама. Та радост његове игре речи траје до данас.
‒ И палачинке, поготово мајчине, јесу она чуда живота која у нама бокоре реминисценције из детињства пуног елементарног доживљаја света, и нема добре песме без тих палачинки из фазе зрења. Наравно, свакодневица је пуна малих чуда живота, и ко их примети тај је већ песник и без написане песме. А песничка машта није ништа друго до пројектор онога што се већ одиграва пред неким другим очима. Није богатија од сцене једне планинске ливаде или жудње у рукама двоје који се воле ‒ каже наш саговорник.
Песник је одувек био онај који, како је говорио Миљковић, песмом у другима лечи болест од које сам умире. Поезија је за Лаловића драгоцен штит души.
‒ И само постојање поезије на сваком кораку, погледајте шта је стихова око нас у библиотекама, на трговима, катедрама, фестивалима, кафеима, друштвеним мрежама, говори да је поезија добро средство самоодбране од многих временских неприлика које су и нужне јер не бисмо поштовали вредност ведрог дана да не наиђе мрачна олуја. И онај стари закључак да поезија не може да промени свет, јесте тачан, али да је кишобран, громобран, а понекад и атомско склониште, то се поезији не може оспорити, нипошто. И зато је треба неговати. Да се не претвори у своју супротност, у антипоезију. Оно што није поезија а представља се да јесте не може да буде громобран већ највећа опасност од „атмосферског електрицитета”. То треба имати на уму и кад је у питању производња, али и конзумација песничких ђаконија ‒ каже Лаловић.
Иза нашег саговорника су бројне песничке награде: „Печат вароши сремскокарловачке”, „Српско перо”, „Златни орфеј”, „Ђурин шешир”, „Небојша Деветак”…
‒ Набројали сте вредне песничке награде. Пре неколико дана сам добио и признање „Благодарје” за трајан допринос угледу и развоју Удружења књижевника Србије, које сјајно води двојац, Милован Витезовић, као председник, и песник Милош Јанковић, као заменик председника. Пријају награде, годе стваралачкој структури личности, на крају дају ветар у песничка једра као помисао да нису слатке муке писања прошле сасвим неопажено. Али највећа награда јесте, свакако, она одозго: да ме поетски импулс не напушта ни после две и по деценије у књижевности. Тај дар, ту награду не смем изневерити ‒ беседи уметник..
Човек новог доба је, како знате да кажете, будући да сте и правник, залутао у нешто мрачно, љигаво и безнадежно. Како му помоћи, питали смо Лаловића.
‒ Немам на то једноставан одговор и већ припремљен рецепт. Данашњи човек не оштри своја унутрашња чула, ни вида ни слуха ни укуса. Препушта се једноставним одговорима, лаким решењима, постављајући себи, али само понекад, једноставна питања. Савремена литература, класици и наше и светске књижевности, епика, лирика, музика, позориште, орјентишимо се на те разговоре и размене. Пређимо из сала за ручавање на културу, не на софу да хрчемо. Пођимо у природу на изворе, под само нашим небом, подстакнимо Ероса у нама, ону моћну силу која може да се супростави мржњи, агресији, неразумевању поготово према различитостима. И негујмо културу прихватања и суживота са различитим, на ползу савести и духа. При томе не заборавимо корене, завичаје, предања, негујмо свест о властитим вредностима и као јединке и као народа. И самомржња је ручак који је зготивио Танатос, треба га заобићи у широком луку, на брзом коњу ‒ каже Лаловић.
Песничким се очима види све. Колико је деликатно газити пољем као поета, каже:
‒ Дивни песник Чарлс Симић каже да су песници свих времена наши сваременици. То објашњава ставом да се у историји човечанства глас о човековој усамљености проноси једино посредством поезије. Деликатније је као поета пролазити пољем јер ма колико су цокуле ојачане не може се проћи без модрица, рана, мокрог разочарања и мучног гнушања. Није до цокула, до песничких је очију које су сведоком отуђености века и света.
Искреност је услов свих услова. Па тако, без искрености нема поезије, односно љубави. Где су се изгубиле те вредности?
‒ Изгубиле су се у општем хаосу, у кошмару људских односа, у амбицијама, слабом васпитању, трци за материјалним. Губи се поштовање и самопоштовање, време се убрзало, некад се чини има га довољно тек да се задовоље основне потребе. „Којим морем” онда пита се Лаловић и одговара:
‒ Није лоше за почетак поставити питање и трагати за мало дубљим одговорима. У том трагању се можда дозовемо памети, постанемо бољи, искренији. Ваљало би да би се сачувала осовина трајања, да се не би на крају све обурдало као кула од карата.
Политика