ПОКРЕТ СЕРДАР: Мојковачка битка је свијетла страна јединства Србије и Црне Горе !
Сестро мила горска вило, да ли памтиш шта је било,
Бадње вече шеснаесте, црногорске славне чете
Да ли памтиш вило горска, ко је дика црногорска,
Вукотића сердар Јанка, што га једном рађа мајка
Кад у рову божић славе, сердар Јанка мушке главе,
па се с пушком причешћују, неће ником да робују
Нико кући не утече, а бијаше Бадње вече,
стоји пушка до бадњака, мојковачки’ је јунака
Памти сејо горска вило, Мојковац је Бородино,
крста љуби усред рова, побратим је Кутузова
Кад на Божић свиће зора, Србе брани Црна Гора,
пред Мојковцем кршни тићу, сердар Јанко Вукотићу.
Мојковачки дани испјевани и овјековјечени су дани вјечне славе наших храбрих предака, оних истинских Црногораца, који знадоше зашта падоше. А свако сјећање на Сердара Јанка и његову храбру војску наводи нас на размишљање и преиспитивање: можемо ли и ми сада колико су они могли некада?
За црногорску војску у Мојковачкој бици за одбрану отаџбине постојала је само једна наредба. “Напред, јуриш!”
И данас после толико година у селима подно Чакора сачувани су топови које су остављали изнемогли српски војници, приликом повлачења док су се изморени повлачили преко албанских планина до лука Скадар и Драч.
Најбољи хроничар мојковачке операције и ратне драме Србије и Црне Горе, Василија Вукотић, ћерка сердара Јанка Вукотића, једина жена учесник Мојковачке битке, описујући ове дане каже: „Стигоше они црни дани са све трагичним вестима: притиснута са три стране силном немачком, аустругарском и бугарском војском, српска војска је почела да се повлачи. Допреше вести да су Бугари ударили нож у леђа српској војсци, да су пресекли главне комуникације према Нишу, Скопљу и Солуну и да због тога српска војска мора да крене преко Косова према Црној Гори. У том стиже мом оцу она историјска депеша српске Врховне команде:
„Ако Црногорска санџачка војска успе да спречи продирање противника од Вишеграда на Увац-Пријепоље-Сјеничке положаје и Нови Пазар и тиме не дозволи да се јави српској војсци у бок и позадину, она се српству одужила.“
На ово је сердар Јанко Вукотић одговорио:
Нека врховна команда не води бригу: Црногорска санџачка војска решена је да се до последњег војника жртвује и да не дозволи непријатељу да се јави братској војсци у бок, а још мање у позадину.“
И у заштити српске војске су успјели! Цијена те побједе била је врло висока.
Да се никада не заборави: током ове оружане операције погинуло је око 5.000 црногорских војника! Пламен Мојковачке битке траје и трајаће све док постоје Србија и Црна Гора.
Слава јунацима Мојковачке битке !