Поводом новонастале ситуације у Србији, настало је и регистровано једно удружење, коме је циљ да се људи боље упознају са ситуацијом и фриленс заједницом – Удружење радника на интернету ( https://uri.rs/o-udruzenju/ ). Они се залажу да се реши правни статус фриленсера и да пореске обавезе одговарају хонорарној природи посла. У овом чланку поделићемо њихову причу, која је једна од реакција на најаву Пореске управе Републике Србије да ће опорезивати 46% свих прилива из иностранства (порез+доприноси, без признавања стажа и неопорезивог дела (минималца)) до пет година уназад, уз камате и новчане или затворске казне.
Следећи текст је преузет са њиховог сајта:
КО СМО МИ? ПРИЧЕ РАДНИКА НА ИНТЕРНЕТУ.
Драге колеге, суграђани и сви који сте чули за организовану криминалну групу звану Фриленсери, обраћамо вам се овом приликом да бисмо вам ближе представили ко смо то ми, како смо се затекли у овој ситуацији и због чега нам је важно да нас упознате. Ми смо колектив окупљен око Иницијативе за права радника на интернету, веже нас иста (радничка) мука, али смо сви ми појединци и свако од нас има своју причу.
Многи наши чланови пожелели су да поделе са свима како су се затекли као радници на интернету, какву перспективу (не) виде у овом послу, као и да, ради шире слике о нашој заједници, опишу како виде свој будући живот у Србији уколико не дође до промене постојећих закона о опорезивању дохотка из иностранства. Све приче су анонимне ради заштите идентитета свих оних који су, упркос забринутости и паници изазваној недавном најавом Пореске управе о опорезивању физичких лица, поред већ постојећег страха од заразе коронавирусом, одвојили време и охрабрили се да испричају свој део приче – онај који нећете видети у насловима и текстовима водећих медија, а понајмање у начину на који смо представљени од стране државног апарата.
Ко смо ми?
Ми смо студенти који не би имали новац да плате студије да није неког газда Џорџа из САД-а који нам нуди посао који би Француз или Немац наплатили десет пута више.
„Мој првобитни циљ је било неко презасићење од тога да стално зависим од родитељске добре воље да одреше кесу за било шта ван ‘основних потреба’ (кирија, рачуни, менза, превоз, који су све заједно ретко прелазили 200 евра месечно) и желео сам да имам више пара у џепу, мало више излазим, купим бољу одећу, набуџим компјутер.“
Ми смо незапослена лица која тек што су изашла с факултета и суочила се са незапосленошћу и потплаћеношћу, а желимо да оснујемо породицу и својим малишанима омогућимо колико-толико срећно детињство у свету који тек очекује економска и свака друга криза.
„Када сам дипломирала на Полицијској академији, имала сам 15 дана да предам документацију у Полицијску управу града Београда и тада почиње лудница. На разговор за посао је дошло нас седморо, све су нас стрпали у исту канцеларију и ишли редом. На крају су нам поделили папир где смо се сви сложили да почнемо да радимо са средњом стручном спремом.“
„По струци сам економиста у туризму, али нажалост немам дан један у струци јер кад год сам тражила посао, нико није хтео ни на праксу, а камоли на разговор да ме зове, увек са изговором да имају превише људи.“
„Радила сам са стомаком до зуба, радила сам са још свежом раном и концима док још нисам могла да седнем како треба. Дојила сам дете и успављивала га једном руком, док сам другом држала миша и цртала. Наравно да су сви из фирме осетили како ја више ’нисам довољно присутна’ с обзиром на то да сам јако мало спавала, а због ситуације са вирусом нисмо имали никакву помоћ, тако да сам убрзо ’смењена’ са места менаџера и то место је заузео мушкарац.“
Ми смо грађани средњих година који су добили отказе у фирмама у којима су годинама радили, људи које послодавци у Србији не желе да пријаве и којима велики број заосталих плата није исплаћен – и док чекамо, ми морамо да једемо, идемо код лекара и преживимо како знамо и умемо.
„Гурам 38 година. По занимању сам дипломирани библиотекар информатичар. Након дипломирања дуго сам тражила посао. Коначно сам почела да радим 2013. у Институту за стратегијска истраживања при Министарству одбране. Тамо сам радила две године. Радила сам по уговору који је истакао у новембру 2015. Испратили су ме уз чврста обећања да ће ме ангажовати поново, што се није десило, наравно. Пријављивала сам се на разне будалаштине, ишла богу иза трегера на разговоре, али није вредело. Увек ми је нешто фалило.“
„По завршетку студија, пробала сам да се запослим у просвети као наставник хемије, али ми је наравно речено да немам шта да тражим у свом граду или пак околини у наредних десетак година. Потом сам радила у породичној фирми, али сам из приватних разлога одустала. Бивши супруг је тада радио, а ја сам гајила двоје мале деце, помагала њему и упоредо уписала докторске студије јер нисам била навикнута на ‘ментални одмор’. Касније сам пробала да покренем сопствени посао, али су трошкови били превелики, па сам одустала. Током 2015. уследио је развод, а годину дана након тога остала сам без икаквих примања. Била сам препуштена сама себи кад су финансије биле у питању.“
Ми смо пензионери који не могу да преживе са пензијама од 20 000 динара (~170EUR) и тражимо начин да платимо лекове, па смо у позним годинама учили како да радимо на рачунару, да не зависимо од других и да саставимо крај с крајем како знамо и умемо да не бисмо завршили на улици или као социјални случајеви.
„Пензија ми је јако мала, испод просека, око 23 000. Од тога, 8600 ми иде на кредит за стан. Од друге половине плаћам рачуне и лекове, тако да ми за нормалан скроман живот не преостаје ништа. Да бих преживела остатак месеца и допунила пензију бавим се онлајн послом. Не зарађујем много, али мени је довољно да преживим. Да ми је пензија нормалнија, вероватно се не бих ни бавила овим послом. Али то је разлог због ког морам.“
Са каквим се проблемима свакодневно суочавамо као лица која нису препозната у закону?
„Након четири месеца од рођења детета ја сам приморана да радим јер ћу изгубити посао. И дете сад има већ 15 месеци, не може да иде у вртић јер су родитељи незапослени.“
„Стрепња је увек присутна: да ли ћу бити исплаћен за посао, када, колико, да ли ћу добити позитиван или негативан feedback, колико ће се посао временски развући, да ли ћу успети после завршеног пројекта да нађем новог клијента и много других питања. Отворено ћу рећи да ми се живот пре и после почетка рада на интернету битно не разликује. Немам велике приходе, јер се дешавало да по пар месеци немам апсолутно ни динар прихода пошто не могу да нађем клијента, а то ми се десило у периоду од марта до маја ове године, када је почела криза са Covid-19 вирусом.“
„Нажалост, највише новца се увек заради за празнике (јер нико од западњака неће да ради тад), те многи од нас Нову годину чекају пред монитором, а летују ван сезоне уколико послодавац уопште то одобри.“
„Мајка и ја смо једва преживљавале и спремале се за стицање мађарског држављанства. Пре четири године смо се нашле у тешкој ситуацији, а мене нису хтели ни на пијацу да приме да продајем слаткише јер немам искуства. Сазнала сам да ми је мајка болесна, да јој је рак метастазирао на јетру и тада сам добила понуду да предајем енглески преко интернета. Мајка ми је преминула након два месеца – једва сам имала новца за њену сахрану и нико није могао да ми помогне. Била сам приморана да украдем новац да бих сахранила мајку.“
„Чињеница је да је све виртуелно, па са тим у вези суочавала сам се са разноразним ситуацијама, да смо колеге и ја радили, а да нам послодавац није никада исплатио. Некима чак и две месечне плате. Трошкови живота иду, рачуни, а плате нигде.“
Шта ми заправо радимо и колико зарађујемо?
„Радим у маркетинг сектору једне глобалне компаније и све време стрепим од отказа.“
„Десет година смо грцали у кредитима пре него што сам почео да преводим за РТВ и кабловске телевизије.“
„Предајем енглески деци на интернету – некада имам десет, а некада немам ниједан час по цео дан. Плаћена сам по броју часова, свако одсуство се новчано кажњава. Приморана сам да прихватим минималну цену часа јер немам избора.“
„Са платама које муж и ја зарађујемо радећи преко интернета издржавамо себе и помажемо нашим родитељима који су удављени кредитима, или без посла, а још увек млади за пензију. Иначе, наш укупан приход ретко пређе 1000 долара. Нисмо на бироу и не оверавамо здравствене књижице као незапослена лица него плаћамо прегледе по потреби.“
„Мој први посао је био плаћен 1 долар по sheet-у (data entry).“
„Тај посао ми доноси тренутно око 400–500е месечно, уз полуфиксно радно време (радимо у сменама, али се можемо договорити са шефовима кад можемо радити, а кад не).“
Да ли смо ми свесно занемаривали своје обавезе према држави?
„Још када сам добио 1 плату из иностранства, распитивао се око пореза и 3 пута ми је речено да не треба да га плаћам, тако да сам то оставио тако до октобра 2020. када је стигло упозорење. Иако имам неку уштеђевину, не бих имао да платим порезе ни петину и не бих волео да од родитеља тражим или позајмљујем од некога.“
„Оно што је битно навести јесте да сам за оба посла ишао у Пореску управу и распитивао се за порезе, где су ме људи гледали бело… Дакле, био сам вољан платити порез, али то се променило кад је избила ова бука јер просто немам те паре које би они од мене тражили.“
Када нам држава тражи да платимо порез и доприносе за претходних пет година, од нас се не тражи да вратимо скупе станове, аутомобиле и летовања на Карибима – од нас се тражи да вратимо лекове за родитеље, храну за бебе, чарапе, капуте, студентске индексе, школарине, оброк са стола, трошкове лечења наших најближих и све оно што би животни стандард достојан једног поштеног грађанина требало да подразумева увек и свуда.
Наших прича је много и ово су само неке од њих. Али, како је то лепо сумирала једна млада и храбра девојка која је остала без родитеља и којој је интернет послужио као последње решење да се снађе у друштву у којем је срамота бити сиромашан – ЈА НИСАМ КРИМИНАЛАЦ. ЈА САМ ФРИЛЕНСЕР(КА) И ЖЕЛИМ ДА БУДЕМ ПРЕПОЗНАТА КАО ПОШТЕН РАДНИК/ЦА У НАШОЈ ЗЕМЉИ.
Додали бисмо и да је Миран Погачар, представник Удружења радника на интернету, у интервјуу за телевизију Н1 изјавио да радници на интернету желе да плате порез. Међутим, радници на интернету су у другачијој позицији у односу на предузетнике или паушалце, и у складу са тим требало би и саставити закон.
Уколико желите путем Facebook-а подржати борбу Удружења радника на интернету и свих фриленсера за боље услове рада, можете додати беџ на своју профилну слику:
– https://www.facebook.com/radnicinainternetu/photos/a.115617450332144/115617200332169/
– https://www.facebook.com/radnicinainternetu/photos/a.115617450332144/115617570332132/