Последња страница ванредног дневника

Пише: Марија Вешовић

Обећала сам да ће последњи део овог Ванредног дневника бити када све буде готово. Сутра је кажу готово: победили смо невидљивог непријатеља. Рекоше и пре двадесет једну годину да смо победили, а осташе рушевине и ране у души. Шта ће нам остати после ове победе?

Остаће сећање да нас је невидљиви затворио у куће, са страхом од неизвесног. Остаће хиљаде информација о новом вирусу, новом начину живота. Бројке, статистика, претње, гледање на сат, остаће сећање на празне улице, празне рафове, панику и осуду. Остаће спознаја неких нових нас и оних око нас, да ли ће, или можда тога није ни било? Можда се ипак тек после свега овога показују права лица.  

Навика да перемо руке, да држимо одстојање. Упс, то нам ипак неће остати. Руке смо престали да перемо чим су поставили течна дезинфекциона средства на улазима у разне објекте. А одстојање, ко зна, можда и остане. Макар оно „социјално“ њега је увек било. Мада смо сви били блиски, док не окренемо леђа. А онда нас само изненади оштар бол од убода у леђа, кукавички. Сада ћемо бити на храброј дистанци, без лажне блискости и емпатије. Јер смо пропустили корона-ситуацију за показивање емпатије, е па ко ће свега сетити у оном ненадном хаосу. Волимо ми саморекламу, не бирамо ни време ни место само да је добар тренутак, тако да ће остати корона-рекламирања. Штета, могло би се то заборавити.

Уведоше нову свакодневницу под маскама. Џаба, многи су чак и под маскама показали права лица. Избила је пакост из њих преко маски, па како ће нас онда од невидљивог вируса сачувати. Но добро, климнули смо главом и ставили маске на лице. Климали смо потврдно главом на много тога последњих дана, недеља. Много је ту неразјашњених мера, забрана, ограничења. Казне пљуште на све стране, претње исто. Не знам зашто, ако се све то назива „препорукама“ или су ипак обавезе, наређења. Него, ћути, ко сад то да доводи у питање, ево се заврши. Демократија на завидном нивоу, живимо слободно и планирамо свој живот онако како желимо. (Ето промаших тему, није ово за нас, преписах из погрешног текста) 

Шта рекох ја, шта нам је све остало? Ништа! Није нам остало баш ништа. Чак напротив, у мањку смо свега. Финансије пресушиле, привреда на стакленим ногама, а ми све ближи психичком колапсу. Остаће нам ране и рушевине, исто као и после оне победе пре двадесет и једну годину. Остаће страх од прегласне тишине, страх од додира, страх од људи. Овај последњи је једини оправдан јер смо, чак  и у овој ситуацији, показали да је ипак човек човеку вук. Само у јагњећој кожи и скривен сада под маском. Није то ни лоше,  неки сада  могу коначно да сакрију образ, требали су давно.

Заврши се и ово, издржасмо и ово. Преживесмо корону. Свака нам част. Доста се наших суграђана вратило пољопривреди. То је лепо. Нећемо ваљда бити гладни, а остало биће, само да смо ми живи и здрави па ће свега бити (то нам је мантра ево деценијама). Биће боље! Хајдемо сада на онај дојч, вала смо га заслужили и жељно чекали! Ко чека, тај увек дочека! Заузмите место у башти, и вратимо се оној нашој рутини са којом смо се сродили. Живео дојч као стил живота!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pin It on Pinterest