Постоје људи који остају у нама до саме Вјечности

Отац Лазар

Пише: Сања Томовић

По свему, била је ово година Господња, али и тужан Октобар за нама. Сви смо тужни ради земаљског одласка нашег Ђеда, али и утјешени, јер знамо да смо добили још једног Светитеља, још једног мученика.

Но, ја данас нећу писати о њему. Имам потребу да напишем неко слово, о једном другом великом човјеку нашега времена, нашем оцу Лазару и тужном и хладном децембарском дану. Једном ми је моја баба рекла кад је у рату остала без сина, остадох без оба ока моја. Да! Духовник нам је духовни вид. Слично сам се осјећала тог децембра иако знам да не би требало тако. Да, он је био по свему посебан, јединствен и непоновљив човјек. Постоје људи који остају у нама до саме Вјечности. Звали смо га отац и то је било довољно да знамо о коме говоримо. Небески човјек, сасуд љубави и Духа Светога непоновљиви наш отац Лазар. Нама његовој духовној дјеци оставио је задатак или боље рећи завјет да подијелимо љубави човјеку, цркви и свијету онолико колико смо од њега добили, а била је наизмјерна.  Све невоље и муке њему повјераване, све тешкоће кроз које пролази православни Хришћанин данас, њему су биле лако решиве, јер је био пријатељ Божији. Његова небеска појава разоружавала би и најокорелија срца. Посебним га је чинила његова љубав и брига за свакога човјека кога му је Господ послао на пут и његова ненаметљивост и скромност. У човјеку је видио само душу, драгоцјену и непроцењиву. Свјесна сам великог благослова кад нас је Господ удостојио да нас један такав човјек усинови и научи све што данас знамо, за шта живимо и чему се надамо. Није мјерио кантаром људским, већ је као истински богољубив и човјекољубив, волио једнако сироте, убоге, гладне и натоварене, одбачене, болесне, немоћне и „презрене“.

Безброј је оних које си помагао, никад никога одбацио увијек свакога утјешио и охрабрио, свакоме се радовао и никада нас није дијелио, толико заблудјелих душа на пут Истине вратио. Колико нас је задужио својом љубављу и жртвом довољно говори чињеница да многа дјеца носе баш његово име. Никад, никад није рекао ја сам, увијек је говорио то је све Св. Василије. За њега је важна само била душа и ништа више. Није му било важно јеси ли мушко или женско, богат, сиромах, млад, стра, лијеп или ружан, уман или неписмен, само душа и ништа више. Често би нам говорио морате чувати душу свога ближњег, код њега је то било најочигледније. Нисам тада баш најбоље схватала, касније сам „прогледала“ и схватих да нас је тиме упућивао једне на друге, не никада једне против других. Трудио се да нас све окупља у заједници, говорећи да без заједнице не можемо ништа, а без Бога и љубави нема нам живота. Знао је да предосјети свачију муку и тугу. Снагом своје молитве и великим трудом избављао је човјека погрешних одлука и злих намјера и људи. Волећи и тражећи само душу у човјеку постидио би нас својим трпљењем, жртвом, љубављу и чекањем да признаш када си се и гдје „оклизнуо“. Небески нестваран јер није био од свијета отац Лазар нам је био утјеха од Господа послата. Кроз њега смо знали колико нас Господ воли и да нас је одабрао као своје. Није лако душу отворити пред другим човјеком, иако се нама често чини нисам грешан ја, има ту штошта да се „набере“. Па, отац Лазар нас никада није тјерао да нешто признамо, сами смо то чинили, јер пред њим си стајао као пред самим Господом који нам у Јеванђељу поручује: „Ходите сви натоварени к ‘ мени и ја ћу вас одморити јер јарам је мој благ и бреме је моје лако“. Прави наследник Св. Василија, све је једнако волио и за сваким једнако патио и бдио. Силом је откидао парчад неба и уграђивао у нас. Више никада нисам срела човјека сличног њему. Ваљда се то само једном деси или све које после сретнеш упоређујеш са њим, а то никад није довољно добро. Заиста само дјела љубави остају, а свједоци тога смо ми његова духовна дјеца. Не може човјек сам и потребна му је жива ријеч, утјеха, рука пријатеља, која се све мање пружа. Ваљда је тако вријеме смутно или смо смутни ми? Све је само инстант и на трен, ријетко човјек срета праве људе. Сви само узимају, траже нико не пружа и не даје. Душа људска потребује „живу воду“ и ону твоју толико охрабрујућу, колико год да је тешко Проћи ће, коју јако ријетко чујемо, а нарочито ових дана. До задњег трена свога земаљског живота бићу захвална што ме је Бог упутио на пут оца Лазара и тако спознах Небеску љубав. Ускоро се навршава 20 година од његовог упокојења, морам признати, када размишљам о данима проведеним поред тебе оче, све ми изгледа нестварно као сан. Све људе које упознам, а кажу да те нису срели помислим Боже хвала ти што ме ниси ускратио за ту љубав.

Тог децембра резоном дјетета „љутила“ сам се на Господа зашто нам га је узео? А како је вријеме пролазило  схватам да смо били себични, да смо га разапињали, да је са нама стално доживљавао Велики Петак и Васкрс, да више није могао иако је био млад, да се заиста уморио…   Када ми сада неко исприча своју муку често га се сјетим, како је тек њему било? Како је он носио? Када је био међу нама, па нисмо многи о томе размишљали да оне које волимо морамо да чувамо, да слушамо и да их поштедимо кад год можемо, јер једном више неће бити времена. Добровољна жртва љубави, наш отац Лазар, увијек је говорио Опрости и Опростите, то је права ријеткост за чути. Неки од нас остали смо те жељни, оче, зато смо у радосној тузи  до поновног сусрета са тобом у Вјечности и непролазу. Сретне тако човјек кроз живот многе људе, дивне, добре, духовне и храбре, али мени никад ниједан  није отац Лазар. Њега је некако душа моја понајбоље вољела.