Потрага за поријеклом људског друштва

Пише: Марија Шћекић Живојиновић

Археолошка открића руше дугогодишња уверења научника о томе како су најранији људи организовали своја друштва-и наговештавају могућности за наше модерно друштво.

Фото: theguardian

На неки начин, записи о „људском пореклу“ за нас данас играју сличну улогу као и за старе Грке или Полинежане. Ово не доводи у питање научну веродостојност ових приказа. Ако размишљамо на скали од, рецимо, последње 3 милиона година, заправо је било време када је неко, ипак, морао да запали ватру, скува оброк или обави церемонију венчања. Знамо да су се ове ствари десиле. Ипак, заиста не знамо како. Веома је тешко одољети искушењу да измишљамо приче о ономе што се могло догодити: приче које нужно одражавају наше страхове, жеље, опсесије и бриге. Као резултат тога, тако далека времена могу постати огромно платно за развијање наших колективних фантазија.

Узмимо само један пример. Осамдесетих година прошлог века било је много гласина о „митохондријској Еви“, наводном заједничком претку целе наше врсте. Додуше, нико није тврдио да је заиста пронашао физичке остатке таквог претка, али ДНК секвенце су показале да је таква Ева морала постојати, можда пре само 120.000 година. Док нико није ни замишљао да ћемо икада пронаћи Еву, откриће разних других фосилних лобања спашених из долине Великих пукотина у источној Африци чинило се да даје предлог како је Ева изгледала и где је можда живела. Док су научници и даље расправљали о детаљима, популарни часописи ускоро су преносили приче о савременом Рајском врту, изворном инкубатору човечанства, у утроби саване која нам је свима дала живот.

Фото: Printscreen

Многи од нас вероватно још увек у својој глави имају овакву слику о пореклу људског живота. Новија истраживања показала су да то не може бити тачно. У ствари, биолошки антрополози и генетичари сада се приближавају потпуно другачијој слици. Већи део наше еволуционе историје заиста смо живели у Африци – али не само у источним саванама, како се раније мислило. Уместо тога, наши биолошки преци били су распрострањени свуда од Марока до Рта добре наде. Неке од тих популација остале су изоловане једна од друге десетинама или чак стотинама хиљада година, одсечене од најближих рођака пустињама и прашумама. Развиле су се јаке регионалне особине, тако да је изгледало да су ране људске популације биле физички далеко разноврсније од савремених људи. Кад бисмо могли да путујемо кроз време, ова далека прошлост вероватно би нам се учинила као нешто сличније свету у којем живе хобити, дивови и вилењаци од свега што имамо директно искуство данас или у ближој прошлости.

Предци људи нису били само сасвим различити једни од других; такође су коегзистирали са врстама мањег мозга, више сличним мајмунима, попут Homo naledi. Каква су била та друштва предака? У овом тренутку, барем, требамо бити искрени и признати да, углавном, немамо ни најмању идеју. Постоји само толико тога што можете реконструисати из лобањских остатака и фосила – што је у основи све што имамо.

Оно што знамо је да смо ми композитни производи овог оригиналног мозаика људске популације, који су међусобно комуницирали, укрштали се, раздвајали се и окупљали углавном на начине на које можемо само да нагађамо.

Фото: Wikipedia

Можда једино што са сигурношћу можемо рећи је да су се савремени људи први пут појавили у Африци. Када су почели да се шире из Африке у Евроазију, наишли су на другу популацију, попут неандерталаца и денисоваца – мање различитих, али ипак различитих – и те различите групе су се укрстиле. Тек након што су те друге популације изумрле, можемо заиста почети говорити о једном, људском „нама“ које настањује планету. Другим речима, не постоји „изворни“ облик људског друштва. Потрага за одређеним, пра друштвом може бити само ствар стварања митова.

Извор: theguardian/by David Graeber and David Wengrow

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pin It on Pinterest