Пише: Валентина Оташевић
Зидови древне светиње манастира Шудикова заклоњени на десној страни обале кањона ријеке Лим, међу литицама Тифранске клисуре, у средишту Будимљанске епископије чији је оснивач Свети Сава Први Архиепископ српски, представљали су духовни и културни центар државе Немањића у жупи Будимљи и центар писмености Васојевића.
Манастир у Шудикови код Берана, посвећен је Ваведењу Пресвете Богородице и припада епархији Будимљанско-никшићкој, великој културној ризници. Манастир је значајан у српској култури, историји и умјетности.
У шудиковској школи гдје су радиле четири основне школе, учитељска, списатељска, преписивачка и фреско-сликарска школа образовали су се просвјетни радници, преписивачи, иконописци и фрескописци. Вјековима је манастир Шудиково био активан културни и просвјетни центар, што свједоче рукописне књиге које се данас чувају у Никољцу у Бијелом Пољу, и у великим националним библиотекама, у Београду- познати „Минеј“ који је написао Митрополит Будимљански- Герасим, године 1573, „Псалтир“ јеромонаха Данила из 1592.године, чува се у Бечу, и „Молебник“ из 1600.године, који је писао ђакон Михаило налази се у библиотеци грофа Уварова у Москви.
Иако ни данас није утврђено када је манастир основан, писани подаци свједоче о постојању Шудикове у 16.вијеку, и памте шудиковске игумане Василија, Григорија и Теодора.
Један од најстаријих споменика настао у Шудикови „Светоотачки зборник“ који се чува у манастиру Свете Тројице у Пљевљима, по чему је манастир и добио име.
Из шудиковске фреско-иконописачке школе, изашао је један од наших најпознатијих сликара 17.вијека, зограф Страхиња Будимљанин. Фрескописао је велики број цркава и манастира на територији Пећке патријаршије, манастир Свете Тројице у Пљевљима, манастир Мораче, Таре, Пиве, као и источне Босне.
Постоје претпоставке да је манастир Шудиково добио име према сједишту суда. Манастир Шудиково је служио као саборна црква поред које се налазио црквени суд, са сједиштем судика-судије, све до октобра 1738.године, када су турци до темеља уништили и запалили цио манастирски комплекс.
Два вијека манастир је био заборављен све до 1923.године, када Душан Вуксан директор беранске гимназије са професорима и ђацима почиње са откопавањем његових рушевина. Поред остатака цркве Ваведења Пресвете Богородице, пронађени су фрегменти фресака и дјелови каменог мобилијара. Проналазак епиграфског споменика „Шудиковски квадар“ камени блок који је исписан са шест страна непознатим симболима, и дан данас је предмет научних разматрања и вјеровања. Квадар је сачуван и данас се налази у лапидарној поставци иза зграде Полимског музеја. Остали пронађени инвентар страдао је у пожару 1941.године.
На остацима цркве Ваведења Пресвете Богородице, Полимски музеј започиње мања археолошка истраживања током 1989.године.
Стручна екипа Полимског музеја у Беранама наставља археолошка истраживања 2002.године, и открива остатке цркве Ваведења Пресвете Богородице и комплекс конака. Поред археолошког материјала, откривен је надгробни споменик у поду цркве који датира из 16.вијека, а на основу пронађених предмета који се чувају у сталној поставци предмета Полимског музеја, сматра се да је црква подигнута у 14.вијеку.
Почетком 21.вијека, у периоду од 2005. до 2009.године, Игуманија Агнија са благословом, својом снагом и трудом у организацији радова уз новчану помоћ ктитора Мила Ђурашковића на остацима древне цркве обновљена је и подигнута шудиковска манастирска светиња.
Преосвећени Епископ Будимљанско-никшићки Владика Јоаникије 24.октобра, 2009.године, са свештенством Епархије Будимљанско-никшићке обавио је освећење манастира у Шудикови. Након службе Владика Јоаникије је додијелио монахињи Агнији напрсни крст и произвео је у чин игуманије, као знак захвалности за заслужени труд и љубав који је уложила у изградњи светиње. Битну улогу је имала и искушеница Видосава Мићовић мајка Владике Јоаникија, која је у стопу пратила и несебично помагала игуманији Агнији, колико је то било у њеној моћи. Ктитору манастира Шудикове г. Милу Ђурашковићу уручен је орден Светог Саве првог реда.
Архијерејске грамате ( похвалнице) су добили и добротвори који су несебично помогли обнову ове светиње.
У пустошном и скривеном предјелу Тифранске клисуре налазе се крашке пећине, монашке испоснице (Зиданица). Зиданица је представљала келиотско монашко станиште.
Пећине испоснице су од посебног значаја биле у тешким временима када су коришћене као прибјежишта и склоништа шудиковске манастирске братије, као и скривање црквеног блага манастирске ризнице. Постоје многа писана предања о њима, једно од њих је да су у шудиковским неприступачним пештерима чуване мошти Архиепископа Арсенија Сремца ( чије данас почивају у манастиру Ждребаоник) наследника Светог Саве, и Цара Уроша, што свједочи да је ово мјесто освјештано чудотворним моштима двојице великих српских светаца.
У Тифранској клисури између манастира Шудиково и пећине испоснице-зиданице налази се „Свето врело“ које повремено извире, појављује се и нестаје под земљом, дјелујући исцјелитељски кроз благослов Светог Саве.