проф. др Драган Копривица
Љубитељи театра, који се не предају ни у доба короне, имали су 26. фебруара лијепу прилику да на сцени Студио у ЦНП-у доживе прави позоришни угођај на премијери „Ђоконде“. Једно ново, младо, талентовано лице из Црне Горе, Душанка Белада са Цетиња, позоришној публици је представила свој први професионални комад, и на премијери наишла на неподијељене симпатије публике, а аплаузи се настављају и током репризних извођења. Задовољство је тим веће што је ријеч о младој Црногорки, која се представила нашој позоришној јавности након већег броја редитеља са стране, који су Црну Гору редовно третирали као позоришну паланку, увјерени да јој своје већ ко зна колико пута рабљене, овјештале режије, могу продати као чуда невиђена и отићи с хонорарима, међу којима је украјински редитељ Жолдак, укњижио чак близу тридесет хиљада еура. Душанка Белада је завршила мултимедијалну режију, мастер студије 2019. године на Академији умјетности у класи професора Александра Давића. Претходно је у Тузли у Народном позоришту режирала комад „Културреволуција: Коса“, по мотивима познатог мјузикла, а мастер представу, мо мотивима Брехтовог текста „Мајка храброст“, у сарадњи с Факултетом драмских умјетности у Тузли, поставила у Новом Саду на Академији умјетности. Ова наша Цетињанка бави се активно и филмском монтажом, пријављује се на конкурсе за кратке експерименталне филмове… Први утисак након одгледане „Ђоконде“ нас је усмјерио на стихове чувене пјесме Добрише Цесарића „Облак“: „У предвечерје, изненада, / Ни од ког из дубине гледан, / Појавио се понад града / Облак један.“ А, поводом представе, у предвечерје, тј. у помрчини лоших међуљудских односа у ЦНП-у, између алијениране Управе и глумачког ансамбла, умјесто облака се појавио зрак свјетла у лику талентоване младе редитељке, која је већ својом првом професионалном представом показала да је на Академији савладала многе тајне редитељског заната. Зато је и на репризи од 2. марта глумачки ансамбл доживио овације, вођен дискретном, али сигурном редитељском руком Душанке Беладе. Од самог почетка комада, који траје близу два сата, видјело се да је редитељка успјела направити одличан баланс између текста и сценске радње, одупрла се опасностима литерарног театра и направила златни пресјек свих сценских параметара, користећи редитељске рецепте ненаметљиво, у функцији комплетног позоришног дојма као јединствене цјелине. Зато је „Ђоконда“ (по драми „Жена која се игра“, америчког драмског писца и романописца, Виктора Лодата) дала прилику гледаоцима да виде неку нову режију, неко ново читање познатог текста у визији младе редитељке, нова сценска рјешења уз мултимедијалне ефекте и беспрекорно садејство свих параметара комада у којем није било слабог мјеста.
Истинита сторија о томе како је 1911. године један Италијан украо из Лувра слику Мона Лизе и чувао је у свом стану у Паризу двије године, да би је потом предао властима, послужила је Лодату, а потом и редитељки Белади да створе читав низ успјешних фантазмагоричних визија кроз халуцинантна стања главног јунака, успјешно редитељски постављена.
Белада је успјела да фрагментарну структуру драме, која се дијелом може третирати и као спој неколике добро укомпоноване монодраме, ријеши врло успјешно, зналачким редитељским резовима, без расплињавања сценске радње, одржавајући кохерентну структуру драмског пројекта у цјелини. И притом се исказала као редитељ који уважава детаљ као саставни дио сценског мозаика.
Редитељка је зналачки омогућила глумцима да, у оквиру зацртаног концепта ликова, имају и одређени степен креативних слобода, што је обогатило сценске наступе, посебно главног глумца, Зорана Вујовића. Својом соло партитуром Вујовић је индиректно послао и позив сљедећим редитељима да је за њега дошло вријеме да преузима сложеније улоге, да је и предуго и неоправдано бивао у сјенци.
Уз фино дозирани учинак ликова двоје дјеце, које играју Хана Јовићевић и Павле Богићевић, уз гласове из офф-а (Слободан Маруновић и Небојша Шофранац) бљеснули су у својим ролама и Бранка Оташевић и Славко Калезић, уз одличне маске и трансформације у више ликова, што је такође дало посебну боју укупном сценском штимунгу. Нек ми не буде замјерено да поменем да су Калезић и Оташевићева први пут заиграли у неком позоришном комаду још 2004. године, у мојој представи, у домену невербалног театра, „Самит“, којом су побиједили и на Фестивалу драмских аматера у Бијелом Пољу, а потом били и апсолутни побједници Фестивала фестивала у Требињу, гдје су иза себе оставили конкурентске представе из осталих земаља екс-ју простора.
Сад су се у комаду Душанке Беладе обоје представили као зрели глумци, а трансформације Бранке Оташевић, и сцене њене емпатије, уживљавања у ликове јунакиња различите старосне доби, све до лика старице успорених кретњи, дале су несумњив допринос комаду у цјелини, који је на виши ниво уздигнут и техничким дометима Милке Стојановић (маске), и Вукице Чабаркапе и Весне Бијелић (шминка и власуљари).
Укупном позитивном дојму својим дискретним концертирањем на клавиру допринијела је сјајна Марија Митровић, пијанисткиња, која је школовање започела на Цетињу, наставила у Трсту и Дизелдорфу, и завршила студије савременог клавира у Лјубљани.
Иначе, Душанка Белада је, осим режије, потписала и адаптацију; сценографкиња је Иванка Вана Прелевић, костиме урадила Гордана Булатовић, лектор је Јелена Шушањ, а извршне продуценткиње су Јања Ражњатовић и Јелена Милошевић.
Општи утисак, који остаје након одгледаног професионалног првјенца Душанке Беладе, је да смо добили нову, изузетно талентовану младу редитељку, у нади да ће наш Национални и други театри имати то у виду у годинама које долазе.