Прича о сахрањеном гробљу


Испод површине земље по којој ходамо, и на којој се одвија живот онакав каквим смо га сами уредили према ширини духа и дубини џепа, постоји безброј слојева прошлих живота чију тишину ремети само потмули шум подземних вода које утробом ове земље вјековима теку, не марећи много за оно што се дешава на површини, за владе и владаре, вјере и нације, вође, војсковође и коловође.

С времена на вријеме мук наталожених вјекова разбије шкрипа челичних зуба моћних ровокопача, или какав знатижељни археолог који загребе и зачепрка неки од горњих слојева бивших живота. И сваки пут кад се то деси, кад се пробије опна која дијели два свијета и направи отвор између њих, прошлост и садашњост се на тренутак сретну, провире једна другој као кроз шпијунку у предсобља, а онда се забезекнуте повуку свака у своје временску одаје и заћуте.

Прије 60 година, на релацији између та два свијета, овдје се десило нешто непојмљиво здравом разуму и основним постулатима опште културе, људских и моралних начела на којима почива савремена цивилизација. А прошлост и садашњост које су се тада среле, и даље громогласно ћуте.

На простору данашњег кружног тока, бензинске пумпе и аутобуске станице, од 1862. па све до краја педесетих година прошлог вијека налазило се старо варошко гробље из времена оснивања Берана.

Једни су га називали „Рамусовско“, други „Муслиманско“, трећи „Турско“, а у ствари, било је то прво беранско Варошко гробље, све до 1925. године једино у вароши са лијеве обале Лима. Пробијањем и спајањем улица Миљана Томичића и 29. новембра средином педесетих, и асфалтирањем улице Душана Вујошевића према манастиру и Шкриљевици почетком шездесетих, претворено је у велико градилиште.

По самој средини саграђена је зграда нове аутобуске станице, преко пута ње нова Југопетролова бензинска пумпа, а на гробљанској капији велика петокрака раскрсница.

Иванградски урбанистички магови и моћни политичари са својим видовњачким националним и политичким смјерницама за будућа нека покољења, поред џамија, католичке цркве, ханова, мехћеме, мејтепа, шадрвана, пожурили су да што прије ставе велику асфалну тачку и на гробље које се у погрешно вријеме нашло на погрешном мјесту, по самој средини пута у беранско боље сјутра.

А све разлоге и аргументе који „оправдавају“ тај антицивилизацијски (зло)чин, приче о потреби напретка овдашње цивилизације и великој површини коју је на тој локацији непотребно заузимало „десетак некаквих тамо нечијих гробова“ , данас обарају свега три „ситнице“: здрав разум, логика и историјске чињенице.


Ливада на простору данашње аутобуске станице и бензинске пумпе била је довољно близу царске касарне а довољно удаљена од Лима и главне чаршије, па је од стране оснивача града та локација одређена за прво Варошко гробље у Беранама. Обзиром на тадашњу националну и конфесионалну структуру становништва касабе, оно се можда и могло звати „Муслиманско“, „Турско“, „Рамусовско“ или већ некако слично томе, али, како год га називали, национално и вјерски жигосали, то је неспорно било прво Градско гробље у Беранама на лијевој обали Лима.

Поред Низамског гробља у Харемима, то је тада била једина локација за ту сврху свима који су се у новоформираној беранској вароши рађали и умирали, а нарочито онима који су овдје масовно гинули у ратовима од 1912. до 1918. године и масовно умирали у епидемији тифуса 1914-1915. Тада су заједно са „швабама“ умирали и варошани, а швапски војни љекар их приликом тријаже само означавао исписујући свима кредом велики крст на леђима као упутницу за гробље.

Пандемија шпанске грознице 1918Након три рата то гробље је било и вјечна кућа још бројнијим жртвама пандемије шпанске грознице, короне двадесетог вијека, која је у више таласа крајем и по завршетку Првог свјетског рата харала земљином куглом, односећи и овдје дневно на десетине живота. При том, за дивно чудо, уопште не водећи рачуна како се презивају, који национални печат носе и ком се Богу моле. Од смртоносног вируса шпањолке 1918. и 1919. године свакодневно је умирало и по хитном поступку сахрањивано неупоредиво више ратом, глађу и немаштином исцрпљених Беранаца него што их данас односи ова нова глобална пошаст.

За разлику од ње, шпањолка је за нешто више од годину дана однијела у смрт од 50 до 100 милиона људи. У Беранама без болнице и апотеке, многи су тих година сахрањени у ковчегу од лимских таласа, али већина их је коњским колима на гомилу доношена и затрпавана на овом, тада још увијек једином гробљу у вароши.

За оне који размишљају својом главом логика је сасвим довољан ослонац у потрази за одговором на неколико сасвим једноставних питања: Гдје су сахрањивани сви они који су овуда ратовали и путовали до формирања гробља на Шкриљевици 1925. године, чији су животи природно или неприродно гашени и нестајали у овом Бермудском троуглу између Здравца, Беранкрша и Дјевојачког крша?

Гдје су сахрањивани војници Нјемачке, Аустроугарске, Османске, Црногорске и Српске војске који су овдје гинули а нису били ни „Турци“, ни „Муслимани“, ни „Рамусовићи“? У којој су се то комори прије више од сто година данима чували њихови посмртни остаци, и да ли су их у то ратно и пандемијско вријеме сиромаштва и глади, са кречанама умјесто мртвачница, могле уредно преузимати и транспортовати у стотине и хиљаде километара удаљену Аустроугарску, Русију, Анадолију, Зету или Шумадију?

За многе су у то вријеме и нека околна беранска села била превише удаљена да би њихове кости данас могле мирно почивати на сеоском и племенском гробљу поред њихових предака, јер су због спрјечавања ширења заразе морали бити што прије покопани, а земља у јами и око ње дезинфикована кречом…


Од оснивања Беранске казе, изградње царске касарне на лијевој, и војног насеља на десној обали Лима, овдје се рађало и умирало. Новоформираном насељу гравитирала су тада двадесет и два села, и свако од њих имало је своје гробље. Са првим погибијама војника који су мобилисани из свих крајева Османског царства, умирањем чланова породица официра и осталог становништва које је из безбиједносних и економских разлога из околних села, градова, санџака и држава досељавало у њу, јавила се потреба за формирањем варошког гробља.

Пошто је касабу Лим дијелио на два дијела повезана дрвеним мостом у дужини од преко триста метара, на обије стране формирано је по једно. На јужној периферији Харема, које је све до Балканских ратова носило назив Низамија, или Војно насеље, формирано је Низамско, или Војно гробље, док је на западној периферији касабе са лијеве стране Лима, пар стотина метара удаљено од касарне, као и од центра насеља, формирано варошко гробље гдје су сахрањивани сви они којима није било мјесто на сеоским и племенским гробљима око Берана.

У Салнами, годишњем статистичком извјештају Косовског вилајета из 1896. и 1900. године, у Беранској кази са 22 села и касабом, живјело је 1.200 домаћинстава са 2.297 чланова, од којих 471 муслиман и 1.296 немуслимана.

У самој касаби која је те године имала: једну џамију, један хамам (јавно купатило), једну касарну, једну болницу, 100 дућана, 17 ханова, један владин конак, једну телеграфску станицу, један сибјан мектеб (основну вјерску школу) са 70 ученика, (а у читавој кази било је девет исламских и два хришћанска сибјан мектеба), па једну цркву, један дрвени мост, двије карауле са обије стране моста, 47 воденица и три кожаре, нису сви били муслимани.

У државним установама те 1896. године радили су: члан Првостепеног суда Вуковић Маријан ага, шеф писарнице Управног вијећа Беранске казе Анто ага, члан Образовног савјета Симо ага, чланови општинске управе Лазо ага и Анастас ага, члан Суда у Беранама господин Вуко, један од предсједника Беранске казе господин Величко, заступник Митрополита Симо ефенди, као и бројни власници дућана, ханова и занатских радњи у касаби.

Сви су они умирали и негдје су морали бити сахрањени. Они који су имали своја племенска гробља у близини, или заслужено мјесту у кругу манастира, тамо су и транспортовани, али многи тадашњи Беранци нису.

Изузетно цијењен и поштован од свих у касаби, најпознатији берански кајмакам Мехмед бег Бахтијаревић Јајчанин, по многима један од најзаслужнијих оснивача и утемељивача урбанистичког рјешења града, који је умро те 1896. године и чијој сахрани је присуствовао необично велики број хришћана, није пренешен у родно Јајце. Нјегови посмртни остаци већ 124 године почивају у Беранама на још увијек непознатој локацији. Је ли се ико икада запитао гдје би то могло да буде?


Повлачењем Османске војске овдје се национална и конфесионална структура становништа мијењала као што се мијењала и са оснивањем града. Одласком Османлија са ових простора кренуо је егзодус муслиманског становништва Берана према Цариграду.

Од 150 муслиманских домаћинстава у вароши колико их је послије првог таласа остало и евидентирано пописом Краљевине Црне Горе 14. септембра 1913., за мање од годину дана свело се на 87. Само те 1914. године 63 варошке породице су одселиле из Берана.

Али, ни они прије њих, као ни они који су након њих заувијек одлазили из вароши, нису са собом могли понијети кости и гробове најближих. Исто као што ни једна избјегла породица која је бјежећи главом без обзира пред ратним вихором деведесетих нашла сигурност у Беранама, није са собом у завежљајима донијела кости својих мртвих предака.

Одмах иза два Балканска, Велики рат је упоредо са тифусом четири наредне године наставио да пуни гробље да би га по његовом завршетку шпањолка додатно напунила.

И у редовним, а нарочито у таквим условима кад су умирале читаве породице, кад људи нису стизали да сахране своје мртве и кад су их у најкраћем могућем року затрпавали у јаму, већина хумки обиљежавана је само са два камена која би догодине зарасла у траву, или дрвеним крстом који би временом иструлио. Или чак ни тим. Породица је памтила локацију, редовно обилазила и оплакивала своје најдраже, али наредне двије генерације полако би их заборављале…

У то вријеме само најбогатији могли су својим најдражима да приуште мермерну или бетонску плочу са или без натписа на њој. Мало мезара с краја XИX и почетка XX вијека имало је нишане од бијелог мермера са уклесаним именима или опроштајним порукама на староосманском писму. Нешто више је било оних од клесаног камена у облику турбана или стуба изнад главе и мањег камена испод ногу покојника.

Али, велика већина гробова била је без икаквих обиљежја. Осим тога, многи Беранци без ближе родбине, сахрањивани су о трошку државе. Те гробове нико није одржавао па су брзо заборављани. И данас се на сваком гробљу може примијетити камење чији врхови стидљиво вире из земље и траве, као да их је срамота од људи који се на сахранама спотичу о њих.

Али и то су нечији гробови. Гробови које нико не посјећује. Гробови сиромашних, гробови људи о којима није имао ко да брине. Оних без потомака или оних које су из различитих разлога и потомци заборавили. Уколико такви гробови немају никакво обиљежје, означену бетонску цоклу и плочу са именом покојника, временом, кад понестане гробних мјеста, нестају тако што се преко њих сахрањују нови покојници.

То најбоље знају гробари који копајући нове раке наилазе на кости и лобање, али и багеристи који на некадашњем гробљу копају темеље кућа, зграда, пословних објеката, бензинских пумпи и аутобуских станица.

Тако је велико беранско варошко гробље из 1862. године, иако препуњено, и након сто година изгледалао пусто и празно.


Формирањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. која се простирала од Триглава до Ђевђелије, и њеним преименовањем у Краљевину Југославију једанаест година након тога, овдје је службовало много државних чиновника, љекара, полицајаца, инжењера, наставника, занатлија, порезника, књиговођа и управитеља из читаве Краљевине, рођених негдје на широком географском подручју између тог истог Триглава и те исте Ђевђелије.

Поред њих овдје су службовали и Грци, Чеси, Пољаци, као и бројни емигранти из Русије након Октобарске револуције. Чисто сумњам да су баш сви они били припадници само једне нације и да су баш сви они били вјерни једном те истом Богу. Било је међу њима и оних који се и нису могли назвати вјерницима нити су баш много марили за Бога, Божје законе и прописе.

Кад би неког од њих смрт задесила у вароши, а смрт не бира вријеме и мјесто, да ли су баш сви могли бити сахрањени у Москви, Прагу, Братислави, Лјубљани, Загребу, Сплиту, Бања Луци, Сарајеву, Суботици, Нишу, Лесковцу, Призрену, Скопљу или Москопољу. И то у вријеме прије појаве аутомобила кад је у Беранама основно превозно средство био коњ, коњска и воловска запрега, или у најбољем случају бицикл.

А пошто су негдје морали бити сахрањени, до 1925. године то је углавном могло бити у неком посебном дијелу гробља јединог у вароши са лијеве обале Лима. Како год га ми данас називали, гробље на мјесту данашње аутобуске станице, бензинске пумпе и кружног тока пуне 63 године служило је за сахрану варошких покојника који нису баш сви могли бити „Турци“, „Муслимани“ и „Рамусовићи“. Управо из тог разлога овдје је 1925. формирано још једно варошко гробље у близини манастира Ђурђеви ступови, гдје се сахрањивало градско православно становништво.

Угледни и заслужни православци и прије тога, осим на племенским гробљима сахрањивани су у кругу манастира и југоисточним ободом Растовца гдје и данас постоје спомен обиљежја, као и старо Долачко гробље. Али кад је и тамо постало тијесно, ливада на сјеверном ободу Богавског брда изнад Балабанде, много познатија под именом Шкриљевица него Чаир, од стране тадашње општинске управе одабрана је за нову локацију.


Пошто је већ крајем двадесетих година Низамско гробље у Харемима девастирано и насељено, посмртни остаци неправославаца још читаву деценију, до формирања новог у Харемима, сахрањивани су на том старом варошком гробљу. Тада је Среско Вакуфско – меарифско поверенство, захваљујући донацијама и вакуфима, изнад Харемске џамије основало још једно гробље под Јасиковцем које је и данас у функцији.

И Варошко и Јасиковачко гробље ограђено је тек након 29. септембра 1942. године, када је на молбу Имамата џемата беранског Цивилни делегат за Срез берански, Биролијев капетан Марио Паганони, дописом број 314 обавијестио молиоце да је Нј. Е. гувернер за Грну Гору „из почасти према светом мјесту, одобрио да се гробља ограде бодљикавом жицом“, те тражио да хитно доставе списак потребног материјала како би им исти што прије био обезбијеђен.

Та три реда бодљикаве жице са колчевима дјелимично почупаним и обаљеним у траву, још петнаестак година стајала су око Варошког гробља чији се улаз налазио на мјесту данашњег кружног тока. Гробље које је почињало негдје иза данашњег „Ананаса“ и старе куће Новака Ивановића на истоку, ограде гимназије на сјеверу, кућа Фолића, Недића и Вешовића на западу, Новог дома (Козметикса), Дома слијепих (касније Управе полиције) на његовом јужном дијелу, временом се смањивало.

Данашња улица Душана Вујошевића била је колски пут који је до манастира и оближњих села пролазио средином гробља, а изградњом околних кућа оно се свело само на његов централни дио. Испод оба реда локала према „Ананасу“, „Видиковца“, „Козметикса“, раскрснице и цвијећњака на кружном току, МУП-а, аутобуске станице и околних кућа лежи много више од ових девет покојника пронађених на само десет квадрата у иловачи јужно од бензинске пумпе. И то читавих 60 година након успјешно изведене прве багерске ексхумације.


Као кроз маглу, средовјечни и старији Иванграђани још памте гробове за које нису сигурни да ли су стварно постојали или су их само сањали. До краја седамдесетих година, многи становници оближњих насеља сјећају се надгробних споменика који су лежали у трави иза бензинске пумпе према Ананасу и огради Гимназије…

А онда је све заливено асфалтом, умрежено путевима и утабано ваљцима за будућу најпрометнију раскрсницу у граду у чији се кружни ток улива пет великих улица са шестим прикључком којим се у њу укључују аутобуси на поласку са перона аутобуске станице.

Радове је изводило Иванградско грађевинско предузеће „Градитељ“. Једни тврде да је ту „било нешто гробова за које је дат рок да их породице ексхумирају и преузму“ али да „их није било пуно“. Но, крајем тих педесетих, скоро читав вијек од оснивања гробља, под земљом их је било много више него што се то могло примијетити на површини. Наредбу градских власти о хитној ексхумацији костију са терена будуће бензинске пумпе и велелепне аутобуске станице која је данас у рукама приватника чекајући ред за прекопавање, испоштовало је мали број породица.

ГРОБЉЕ БЕНЗИНСКА 2020 2 смањеноРадници „Градитеља“ помагали су онима чији су потомци били упознати са локацијом својих покојника, а оним другима остало је само да све то пропрате погнуте главе, промрмљају себи нешто у браду и помире се са судбином. Они које нико није имао или није стигао да пренесе, чији се гробови нису ни примјећивали од велике траве и „каменчина“ зараслих у маховину о које се само саплитала стока која је туда пасла, остали су забетонирани и ушушкани асфалтом.

Тако на Јасиковачком гробљу данас постоје само два нишана исписана староосманским писмом, које је успјела да пренесе породица Османовић. Некада бројна породица јединог беранског муфтије Адем ефендије Софтића, која је крајем педесетих бројала свега два члана, због непознавања локације мезара није пренијела кости двије муфтијине жене које је однијела шпањолка 1918.

Тако су и оне остале у асфалном ковчегу масовне гробнице незнаних становника Берана, непуна два метра испод дебелог слоја асфалта којим свакодневно пролазимо пуних 60 година. И ако још неко од овдашњих старосједилаца не зна гдје му се налази гроб прадједа, прабабе или даљих предака који су умрли и сахрањени „негдје“ у Беранама, нека се мало замисли. Можда деценијама хода по њима одлазећи свакодневно да чека аутобус, сипа гориво или на контролу у оближњи Дом здравља.

Сви они који из различитих разлога „аргументовано“ тврде да ту није било гробља, или да је било „свега десетак нечијих гробова“, директни су саучесници овог злочина према мртвим Беранцима. Према онима чије кости данас леже испод дебелог слоја асфалта и већ данима излазе на површину.

А само у моменту закључења овог текста пронађено је девет скелета, од којих три један преко другог у истој јами, што можда указује на журбу приликом сахрањивања умрлих од тифуса 1914-1915, или од шпанске грознице 1918-1919. вјероватно из исте породице, кад је, због опасности од ширења заразе, али и ширења гробља, једна јама кориштена за више покојника тако што је на дну исте сахрањиван један, а онда набациван слој земље, па други и трећи. Или су можда због необиљежених гробова у дужем временском периоду на истом мјесту сахрањивани нови покојници…


Данас, 158 година од формирања и 60 од његовог претварања у асфалтну масовну гробницу, кад се на истом мјесту због изградње нове бензинске пумпе гробље поново прекопава и људске кости поново излазе на површину, тражити кривца и осуду узалудан је посао.

Политикантска тврдња како је то било масло ондашњих „комуниста“ можда није далеко од истине, исто као и претпоставка да би они други, да су имали прилику, то засигурно много боље и темељније одрадили. Тамна страна беранске историје чува завидне гробарске референце и једних и других, од Талума до јаме Долови на Полици.

На срећу, данас смо од свега тога прилично релаксирани. Сви заједно јуначки смо се изборили за ново друштвено уређење у ком осим борбе за голи живот и опстанак немамо о чему другом да бинемо. Јер у неолибералном капитализму који нас је прије три деценије ослободио социјалистичког мрака, између мртвог капитала и мртвих људи побједник је унапријед познат.

Нафиловани политиком, мржњом, безумљем и похлепом, заборављамо да смо само случајни пролазници кроз царство живих. Да испод сваке нове калдрме постоји стара калдрма којом су давно прије нас пролазили и крчили своје животне путеве многи путници намјерници, ненамјерници и злонамјерници.

ГРОБЉЕ БЕНЗИНСКА 2020 5Као што смо ми на њиховим, и на нашим слојевима живота неки будући Градитељи асфалтираће своје путеве и странпутице. Хтјели то или не, једнога дана сви ћемо у царству мртвих бити покривени нечијим асфалтом. Али, нажалост, чак ни то нам овдје неће гарантовати мир. Царство мртвих некад је чувао троглави пас Кербер са лављим канџама и змијоликим репом. Опијени благодетима синекура, савремени балкански Кербери приклонили су се царству живих, па сад царство мртвих мудро бране громогласним ћутањем.

Кад већ нису могли да бирају гдје ће да се роде и које ће име да понесу, они који овдје рачунају на вјечни мир и живот послије смрти у будућности ће морати добро да размисле гдје ће да умру. Пут у рај преко Балкана пун је странпутица и пречица до пакла. Ту нико ником више не може обећати да им гробови неће бити оскрнављени и прекопани, а они принудно исељени из њих. Јер, зависно од нечијих „виших интереса“, чак и они у рајском насељу овдје врло лако могу постати избјеглице и бескућници.

Као што живот иде даље, иде даље и смрт, пратећи га у стопу и стално му дишући за вратом. И док трагови живота остају на земљи, трагови смрти остају закопани у њој и у душама оних који их памте. Свако ко је сахранио неког свог, врло добро зна шта значи гробље. Ако смо за живота издијељени и нахушкани једни на друге, у смрти смо сви исти. Смрт не бира вјеру и нацију и свако гробље је светиња.

Право мртвих на вјечни починак имају сви у цивилизованом свијету. Нажалост, на брдовитом Балкану, у црној рупи цивилизације, то никад није била никаква гаранција. Зато није ни први ни посљедњи пут да умјесто цвијећа за далека нека покољења, на балканском гробљу преко ноћи изникне нечији хотел, маркет, или стамбено пословна вишеспратница.

Све је пролазно само је интерес вјечан. Аве интерес! Моритури те салутант!

Текст и фото: Адем Адо Софтић

Текст преузет из 17. Броја часописа “Нова Слобода”

eSpona

2 thoughts on “Прича о сахрањеном гробљу

  1. Svi pravi Beranci znaju da je tu bilo muslimansko groblje i da ga nijesu zatrpali pravoslavni, nego muslimani da bi se ulagivali komunistima i to negdje poslije 1960. Tako su i srušili Čarši džamiju i onu u Haremima, koje su napravljene poslije Berlinskog kongresa. Da su su to srušili i zatrpali pravoslavci osudio bih takav čin, ovako neka oni između sebe vide i to srede. Još će napisati da su ga zatrpali četnici, jer su oni njima krivi za sve. Svako ko je išao u gimnaziju prolazio je pored nišana i tog groblja, i što su ćutali do sada? I svi znaju da ovo nije bila turska zemlja, ni muslimanska, nego srpska i Crne Gore. Turci su sa muslimanima činila razna zvjerstva i zločine i plaćali su za to glavama. Ovakvi članci dolaze iz dobro poznate kuhinje koja želi da Berane predstavi kao turski grad, koji žele da predstave Turke kao naše prijatelje, oslobodioce, dobtovore, graditelje, a ne kao dušmane i pogani velike. Turci su necivilizovani osvajači koji su iskoristili slabost Evrope , a poslije su dobili ono što su i tražili, naš narod oduvijek to daje onima kojima i treba dati i to tako da za te batine znaju i njihova pokoljenja. Turci su ostavili iza sebe – ništa. U ovakve priče mogu da vjeruju samo oni koji ništa ne znaju. U Beranama i u okolini postojala su još tri muslimanska groblja, za jedno ću reći da je bilo Ramusovića i da ga je odnio Lim u vrijeme velike poplave. Druga dva neću spominjati, neka ovi što primaju plate istražuju. A šta ćemo sa srpskim grobljima na Rudešu, na Talumu i na još nekim mjestima?

  2. Сасвим је тачан овај коментар на објављени назови новински чланак, неувјерљиво написан по нечијем диктату. Ја бих само додао на ово што се у њему напомиње о бегу Јајчанину – да је он утемељивач Берана. Каква лаж и срамота за нас – он је само побио неколико колаца гдје ће се градити неугледне кућице, да би привукао Србе да буду на окупу да би их лакше држали под присмотром. То је био глибави простор за пијацу, около неколико кућерака од врбовог прућа и то је та ,,турска задужбина“, а с Турцима с дошли они који су их опслуживали и који везе немају са беранским крајем, а сад се њихови потомци бусају ,,српством“. У чланку се наводи брига о турским, аустријским, њемачким и италијанским гробовима. Да су постојала та гробља била би сачувана, али их није било. А шта су тражили Турци, Аустријанци, Њемци и Италијани на српској земљи? Да нас просвете, нахране? Дошли су да нас поробе, убијају, пале, пљачкају, покушају претворити у робље и кад су гинули гинули су у врбацима, на ливадама, на планини, које нијесу њихове, онамо гдје би им наши јунаци дали порцију. Те Турке тобожње јунаке над слабима послије Рудешке битке млатиле су будимљанске и поличке жене и дјеца, што је велико понижење за царску војску. Не насиједајте на овакве недоказане приче. То турско Беране била је обична рупа у овако лијепом окружењу, која је заузимала мали простор, а право Беране је настало кад смо побили и истјерали Турке, послије 1912. године. Слажем се са претходним коментаром и томе – шта су то Турци оставили значајно иза себе у беранском крају? Пустимо празне приче и дајте доказе. Оставили су нула. Помиње се и назив насилни Иванград. Тај назив прави Беранци нису никада прихватили и увијек су били само Беранци, зар један диван град да се назива по комунисти који везе нема с Беранама и чије су руке биле, зна се какве. Још једна неистина – какав је то,, егзодус“ беранских муслимана према Турској? Каква глупо састављена реченица, а уз то и нетачна. Нико није тјерао њих него су сами отишли а продали су се и из православља препли у ислам, нападајући с Турцима, Арнаутима наш свети Манастир Ђурђеви Ступови, и села у околини, чинећи велика зла. Да пустимо да нам овдје кукају за турским временима, а ми да ћутимо? Е неће моћи.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *