Први ванредни дан у Беранама

Пише:Марија Вешовић

Не желим а и нећу да се ово претвори у Дневник Ане Франк, али ме просто инспирисаше жуте траке по граду….

Одлазак у Пошту…поштују препоруке- пуштају у главну просторију Поште само по двоје корисника, не пише нигде, нико не броји, али народ чека испред врата културно фино, додуше дишемо једни другима у врат, али чекамо у реду. Поштујемо правила…како се научисмо за непуних 24 сата. Браво суграђани, али заборавили сте маске и запамтите како се чека у реду, јер до јуче смо сви једни другима над главом висили.

Кренух пут чувеног корза у Беранама. Баштенски мобилијар испред већине кафића у главној улици стоји, кафићи не раде али навику испијања „дојча“ нам не могу одузети снашли смо се ми…седимо у баштама затворених кафића, а на столу испред нас дојч за понети у картонским чашама. То се зове оптимистички дух, не дамо навике и по цену вируса. Они који нису понели са собом кафу седе и чекају да дођу на ред у оближњим пословницама и они без нервозе…чекају стрпљиво у реду. Понеко се и насмеје чак. Поприча са оним до, немају ни они маске али се чувају поштујући препоруке.  Ипак нешто је ново, немају сви поверења у послушност грађана- развлаче се жуте траке испред улаза у поједине продајне објекте. Па зашто када ево показали смо да ипак знамо да стојимо у реду када хоћемо? Рекла бих да је масовна куповина опала, истрошио се народ изгледа тако да су залихе тоалет паира на нивоу да не бринемо. Већина ресторана врши доставу хране, тако да и оно брашно не знам колико ће бити потрошено…али добро. У страху су велике очи, свако види вука а шуме нема нигде…

Драго ми је да су неки послушали мој савет за кречење па неки купише и јупол, само напред и без нервозе. Психички сам се припремила за улазак у маркет да купим дневне потрепштине, наглашавам ово дневне јер сматрам да сви треба да се ограничимо на такву врсту куповине. Кад оно у маркету пријатно изненађење…нема гужве, испред мене не товаре џакове. Да се не лажемо осетих се лепо, први пут у последњих пар дана нису ми набијали непотребну тензију јер сам се осећала кривом зашто не купујем у огромним количинама, чак су ми и загледали у корпу прекорним погледом, е па тога данас није било.

Дан је сунчан, људи шетају, мање него обично, али шетају… можда морају, можда желе али су бли на улици, мада сам очекивала да их мање има. Неки имају и забринут израз лица, једна жена рече: „Не знам имам ли чему отићи до маркета, не могу да чекам сат времена.“ Не мислим да се толико плашимо заразе, колико се плашимо да нам се свакодневница не искомпликује, а већ јесте.

Проћи ће и ово, али се надам да ће нам остати навика мирног чекања у реду, успоренији начин живота и да ћемо научити да ценимо мале ствари око нас. Само нека нам поживи интернет, па ћемо и из овог изаћи!

Чувајте се и у здрављу да се читамо!!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pin It on Pinterest