Пише: Ивана Рмуш
Мурино је насеље у општини Плав, мало мјесто са неколико стотина
становника. Човјек би помислио да нема много да се каже о њему али
Мурино је кроз историју заједно са својим напаћеним становништвом
доживјело и преживјело много тога. Данас су за Мурино чули многи кроз
крвничко НАТО бомбардовање СР Југославије 1999.г. када је страдало 6
цивила, од којих троје дјеце. Али јади Мурине нису почеле тада,
постоје људи који су обиљежили својим животима ово мало мјесто. Једна
од таквих особа је Радосава Крџић из Машнице код Мурине. Радосава је
била жена витешког држања, свој живот је окончала достојанствено и у
тим моментима је пркосила и неправди и крвнику.
Стријељана је 12.септембра 1942.г. а ево и зашто…
Рат, мука,стријељања, хајке, глад, разноразна превирања тјерала су
народ овог краја да се крију и склањају па се и Радосава са својом
дјецом склонила у колибу свог пријатеља на планини Мокрој гори, у
близини села Шекулар. Једне вечери Радосаву је обрадовао својом
посјетом Миливоје Мито Крџић са мајором Миличком Јанковићем. Пошто је
ноћ била Радосава их је задржала да преноће код њих па кад сване да
крену. Али у рану зору пробудио их је лавеж паса. Њен син Живко
одјурио је да види ко су ненајављени гости. у повратку је једва живу
главу сачувао, били су то Италијани који су одмах уперили своје пушке
ка Живку. Чим је чула пуцње узела је пушку и истрчала на праг колибе
али су је ту дочекали Италијани, ранили су је бајонетом и ударили
кундаком у чело. Радосава је пала, све је било готово, Италијани су
везали Миливоја Крџића, мајора Миличка Јанковића а везали су и њу
онако рањену.
Италијани су били немилосрдни, више пута су понављали питање:“Чије су
пушке?“, Радосава је увијек мирним тоном одговарала:“Моје су!“.
Комадант јој није вјеровао па је наредио да јој дају пушку да покаже
да ли уопште умије да пуца. Наравно да је умјела, суров живот ју је
научио свему па и томе, али у том тренутку није могла да покаже јер
јој је било сломљерно десно раме. Бијесан Италијан је у љутњи узео
пиштољ и ранио је у кук.
Довели су их у Андријевицу и тамо мучили два дана и двије ноћи.
Тјерали су израњавану жену да призна чије су пушке. Нису јој могли
извући друге ријечи осим:“Пушке су моје!“. Није хтјела да призна да су
пушке мајора Јанковића и Миливоја Крџића.
Одвели су их на стријељање, стала је поносно између њих двојице,
војници су покушали да јој вежу мараму али није дозволила. Рекла
је:“Пустите, срам вас било, никаква сте ви војска!“, узвикнула је
и:“Доћи ће слобода!!!“. Радосава је у тим тренуцима имала једну,
последњу молбу са звоје убице, тражила је иглу запучаљку, да скупи
сукњу око ногу уз ријечи:“Кад паднем, да се не обрукам“. На страх и
смрт Радосава није мислила.
Италијани су пуцали и убили их сво троје. Радосава је пала, али као
што Комови поносно стоје и гледају у божанске висине тако ће и понос
народа овог краја и самих потомака Радосавиних стајати и пркосити
неправди. Остала је пјесма о овом догађају да се преноси са кољена на
кољено:“Од тамнице врата звече, сва поштена срца јече, ту наредбу
хитну даше, Радосаву стријељаше. Ал’ је жена срца мушка, не шће казат
чија пушка!“.
Данас, као сведок, овом немилом догађају у Мурини поносно се бијели
споменик устаничком љекару Миливоју Крџићу, мајору Миличку Јанковићу,
устаничком комаданту у Велици 1941.г. и Радосави М. Крџић.