Разарање Народне библиотеке Србије највећи и најгнуснији злочин учињен над културном баштином једног народа у Другом свјетском рату

У бомбардовању 6. априла 1941. изгорела је до темеља, а међу преко 300.000 књига које су нестале у ватри било је 1300 старих, рукописних књига, међу којима и рукопис из 15. вијека који је садржавао „Слово љубве” деспота Стефана Лазаревића, књиге о животима српских краљева и краљица, повеља цара Душана, документи из Зете из времена Црнојевића, и бројни други списи

Разарање Народне библиотеке Србије је највећи и најгнуснији злочин учињен над културном баштином једног народа у читавом периоду Другог свјетског рата.

У бомбардовању 6. априла 1941. изгорела је до темеља, а међу преко 300.000 књига које су нестале у ватри било је 1300 старих, рукописних књига, међу којима и рукопис из 15. вијека који је садржавао „Слово љубве” деспота Стефана Лазаревића, књиге о животима српских краљева и краљица, повеља цара Душана, документи из Зете из времена Црнојевића, и бројни други списи.

Куриозум: нацистички знак за бомбардовање, у 5:20h ујутру, била је композиција „Увертира у марш принца Еугена” Андреаса Леонарда. (И колико је само ту порука: принц Еуген Савојски освојио је Београд почетком 18. вијека као аустријски кнез у аустро-турским ратовима. Елитне, показаће се злочиначке, трупе нацистичке Њемачке, носиле су назив „принц Еуген”’, композитор Андреас Леонард рођен је истог дана кад и Хитлер, исте године, 20. априла).

Александар Лер, генерал Четврте ваздухопловне флоте нацистичке Њемачке, касније командант цијелог југоистока Европе, признао је да је Народна библиотека Србије гађана на Хитлеров захтјев >>зато што је у њој чуван вишевјековни идентитет српског народа<<. Сав овај материјал је, дакле, требало уништити да би се уништила култура и памћење једног народа. Зато је Библиотека била мета и војни циљ.

Слична подударност поновиће се 1997. године када је проф. др Ролф Дитер Клуге, директор славистичког семинара Универзитета Тибинген, на округлом столу Универзитета у Тибингену казао: „Српској дјеци би у школама требало забранити читање српске националне поезије како би она заборавила свој идентиет.”

Јер историја је ту да би се понављала, само су методе другачије. А нама је важно да памтимо и да не заборавимо ко смо.

„Ми знамо ко смо“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Pin It on Pinterest