Религијски, не дајмо се збунити.
Пише: Дијана Ћоровић
Дође вријеме када узимаш и вријеме када дајеш. Дође дан у коме сањаш ноћ, и ноћ у којој сањаш дан. Дође вријеме када изгубиш рачун о свему томе, као у оним тешким сновима када све има форму ствари познатих на облик али далеких на додир. А онда од страха који језиво пузи уз кичмену мождину имаш потребу да вриснеш и да тим вриском прекинеш тај ток. Није лако вриснути, није лако смоћи снаге да ухватиш ваздух за тако јак врисак од којег би све то попуцало. Све то што те држи у безнађу језивом а од тебе зависи.
Колико вас има такве моменте? Вјерујем много. Не знам колико вас ће се сложити са мојим мишљењем али ови моменти као да постају наша стварност. Корона стање се увукује све ближе нама а ми не видимо облик тог стања. Осјећамо само грамзивост која одузима дио по слободе. Осјећамо како та грамзивост нараста свакодневно и као да ће нам одузети и последњи корак до слободе. Да ли ћемо наставити да пратимо мјере и да упркос дисциплини које се држимо испашта наша слобода? Очигледно да то зависи од тога како ће се народ односити према мјерама. Како год, казне не оклијевају.
Његово преосвештенство владика Теодосије охрабрујући народ је рекао између осталог да је овдје вјера јача од страха. “Бог је Бог добра и кад пусти на нас искушење и невољу, то је да изађемо још бољи.“ Није тешко препознати искушење и свако може постати свој јунак у сваком дану ако одоли искушењима. У овим моментима притисака који постају све јачи и грубљи једино нас заиста вјера може умирити, сабрати чисте мисли и одгурнути оне лоше. По сили природе ствари ће се слегнути, проћи ће. Ипак, ми морамо сачувати своју енергију да се побринемо за те ствари, јер треба да се слегну на право мјесто. На неке ствари не можемо да утичемо, али можемо да пратимо моменат и да се активирамо и побринемо да оно што зависи од нас буде на свом мјесту. Вјерујем да ће наше религиозне мисли бити упорније у очувању мира него саме мјере заштите. Немирно је ова година почела. Немирне енергије су се распламсале и попут змије се вијугају преко свијета. Пуно је разлога који буде страх код људи, али гдје има вјере нема мјеста паници, ни страху.
Ако на неке ствари сада не можемо да утичемо, на нама је да то прихватимо. Ипак, глас разума мора да се чује. Неправда не треба да се ћути. Неправда боли нашу земљу и ми као људи треба да је бранимо и чувамо од неправде. Све те неправде које трпи земља су заправо јецаји којима нас обавијештава да јој је потребна наша помоћ, помоћ човјечанства. Када неправда набуја земља експлодира. Тако нас задесе природне катастрофе попут земљотреса, поплава, вјетрова, глади… Ова немирна година носи још једну катастрофу.
“Природни закони се уопште не могу укинити. У различитим историјским приликама може се једино мијењати облик у ком се ти закони испољавају.“ ( Карл Маркс, Кугелману)
Када би посматрали на овај цитат Карл Маркса религијски, природни закони омогућавају одрживост поретка у универзуму. Из тог угла, врховни Закон у универзуму мора бити Божије воље и Божијег карактера. Дакле, све у универзуму је везано законима којима се потчињавају: биљке, животиње, свака честица материје или свјетлосни талас…баш све. Божији управитељ над Земљом је човјек. У тој равнотежи између Божије воље и понашања човјека природни закон се оскрнави. Нека нас онда не чуде катастрофе које нас задесе. Ми их нијесмо спријечили. Ми као људи смо одговорни за то. Зато сада од најтеже изолације бирајмо најбоље: извуцимо поуку коју нам природа шаље и када изађемо из наших домова ходајмо правим путем , не крећући главу од неправде. Катастрофа је пролазна. Бог све види. И ако прихватимо да нам је Бог подарио љепоту живљења, ту љепоту можемо једино ми сачувати ходајући путем правде, путем једине истине. Са вјером у Бога јасни су нам природни закони. Када то схватимо конфузија ће нестати. На сваком човјеку појединачно је да одлучи којим ће путем кренути.