Пише: Сања Томовић
Родољуб!
Тако величанствена, снажна ријеч, моћан осјећај да кад љубиш род свој, сопствени живот мала је жртва. Има данас храбрих и одважних, снажних на дјелу и нејаких на ријечима. Они су тихи, невидљиви, ненаметљиви, а истовремено снажнији од сваке своје слабости. Нажалост, то нису јунаци овога времена, ти који живот чувају да га за вредније од живота дају.
Неки други јунаци данас су узори. Морална начела, племенито и неустрашиво срце, изгледају превазиђено и архаично. Луд је ко од љубави за род изгара, а мудар онај ко се склања и поклања, ко се сналази и заобилази. Коме ћемо дуговати, ако опстанемо, а коме, ако нестанемо?! Род свој љубећи, изгарајући, достојну плату примиће у неком другом, непролазном, вјечном Царству.
Кога се плаши родољуб? Бога Свевјечнога. Онај други јунак овдашњих дана стрепи од своје сјенке, нема му ни живота, а ни сна. Гдје год да оде, кога год да мучи, какво год благо да посједује, он свакога дана и од своје сјенке умире. Родољуб миран, радостан и чврст, стоји и чека свој час. Научен долазећи на свијет да ако нема за шта мријети, онда нема рашта ни живјети. Скуп као сам живот, смисао је његовог живота. Онај други „јунак“ у вјечитој је борби како да сачува свој, убијајући туђе животе. Први мирно, храбро, достојанствено, желећи да сачува род свој, даје најдрагоцјеније сто има – живот. Свјестан да тај живот и није био његов, већ му је поклоњен као најдрагоцјенији дар. Иако непоновљив и драг, живот некад има смисла тек ако се за нешто вредније да.
Читаоцу остављамо да сам просуди ко ли је родољуб, а ко увијек Јуда?