Радомир Пуцо Драгићевић
Ријеч хоће , срце не да,
Да напишем друго слово,
Но узалуд , душа не да,
Но ме враћа на Косово.
Прогнаник сам метохиски,
И боле ме њене ране,
За домове без кровова,
И гровнице раскопане.
О расута земљо српска,
Зар ти Српски глас не чујеш,
Са светиња порушених,
Што ми данас поручујеш.
У души ми ватре горе,
Не питај ме колко патим,
А мрачна ми сила не да
Метохији да се вратим.
Расадниче моје снаге,
Извориште рода српског,
Са кога ме отјераше
Белосвјеске банде дрско.
И немој ме питат никад,
Који ми је поглед тежи,
Дали куће у пламену,
Или народ који бјежи.
Вило , сестро , и ти стиже,
Јесил на гроб браски била,
Ил’ си стигла у сузама
Са косовских Манастира.
Да ти није срце жедно,
Угријало туђе крило,
Скупи снагу , сузе сакри,
Јер њима би мило било.
Исплачи се и закуни,
Када дођеш у Србију,
Да никада нећеш моћи
Заборавит Метохију.