Скривене љепоте Берана-Петњик

Вријеме читања 4 минута

Пишу: Јашовић Виолета, Иритано Стефани, Боричић Слободанка

Није ријеткост да о нечему или некоме из нашег најближег окружења тако мало знамо. Из стручне литературе која нам је била доступна сазнали смо неке занимљивости о подручју Петњика. Придајући важност љепотама нашег краја, пробудили смо интересовање за њих и код наших читаоца. Ово представљање подручја Петњика ће бити из мало другачијег угла, али зато не мање занимљиво. Завирићемо у далеку прошлост…

Село Петњик је смјештено у непосредној близини града Берана. Само насеље се налази на удаљености 2,5-4 км од центра града, док се атар села сада наслања на сам град, односно на приградска насеља Хареме и Луге. Село је добрим комуникацијама повезано са градом. До града  води асфалтни пут, а са два крака асфалтним путем село излази на регионалну саобраћајницу – ибарску магистралу. Данас је село добрим путевима повезано и са сусједним селима: Дапсићем, Загорјем и Будимљом.

Цјелокупан атар села Петњика захвата површину од приближно 30 км2 и има скоро правоугаони облик. Чине га четири дијела: Баре – најнижи дио седластог облика,

Шуме – други дио који се простире од села, Крчево – трећи дио, заталасана површ са надморским висинама од 1120 – 1200 мнв ,гдје има камењара, ливада, дијелом шума, а понегдје и обрадивих површина, и четврти дио – тзв. Ливаде са највишим надморским висинама од 1200 – 1474 мнв дебело Брдо и на овим висинама преовлађују травњаци и шуме.

Оно што љубитеље природе свакако привлачи јесу многобројне пећине, а на овом подручју их има неколико- Ђато, Зизина пећина, Готовуша, Мали Буковац, Иванчев крш… Ко је макар једном био у Петњику, није могао а да не примијети Ђато, пећину која као вишевјековни стражар гледа на село. Ђато није само пећина. Ту се налази и истоимени извор. А поред поменутог и свима познатог Ђата, изворске воде у селу и вишим дјеловима-катунима има у изобиљу. Ако се запутите овим стазама, наићи ћете на неки од многобројних извора Врело (подбуковац), Суво Ђато, Мршина бара, Дуе, Жура, Стрча, Јаковљача, Мујковића Јагњило, Демовац, Требетина, Осреци, Смрдан, Плоче, Сирови Омар, Јушић Брдо, Падеж, Потоци, Јасика, Равни, Кимећак, Плијеша, Подкрш, Теговине, Витлијеш, Барице, Пријеке Ливаде, Љесковац, Сијерак, Склабучан и др.

Село Петњик познато је не само по богатству и квалитету угља, већ и у научном погледу. Петњик је заједно са Полицом међу највећим налазиштима флоре у Европи и поред Азије једино доказано станиште џиновског носорога на свијету (Indricotheriuma).

На овом простору је у почетку створена једна велика мочвара са свим својим карактеристикама и особеностима. Та мочвара је дала наслаге угља. У току дугогодишњег егзистовања мочвара је имала своје фазе и зоне и тако је у фази тзв. просушене мочваре наше крајеве насељавао џиновски носорог  Indricotherium.

Ова грдосија је била висока око 6м , дугачка око 9м и тежила је преко 6 тона. Био је биљојед и до тада највећи сисар који је ходао земљом. Ми смо имали среће да се ова грдосија упокојила на подручју Петњика (Ћумур) и да га неко пронађе, прослиједи РГФ-у и утврди о којој врсти животиње је ријеч. На основу њега, наше село је ушло у свјетску литературу и сврстало се у ред оскудних налазишта ове грдосије (нађен је на још пар мјеста у Азији). Остаци ове грдосије (зуби) данас се чувају у музеју РГФ-а у Каменичкој улици у Београду у просторијама института за регионалну геологију и палеонтологију гдје генерације студената из земље и свијета уче о њему и упознају се са његовим остацима и са мјестом где је нађен.

После мочварне фазе на овом простору се створило велико језеро. Колике су размјере језера које је некад егзистовало на подручју Петњика можемо да видимо и данас. Наиме, обалска линија је и данас видљива на подручју Крстаца и Готовуше, а још је Јован Цвијић (1924) Крчево сматрао остатком језерске терасе, што је на данашњем нивоу знања и логично. Након исушивања језера наступила је копнена фаза која и данас траје. Данашњи савремени рељеф је у ствари остатак онога што је било у давној прошлости.

И не само рељеф. Све што је било у прошлости коријен је онога што је наша садашњост и што ће утицати и на нашу будућност. Зато, не будимо они који су дозволили да прашина заборава прекрије овако важне и занимљиве детање о нашем крају.

  Када се нађете на Јасиковцу окренути лицем према Петњику, покушајте да замислите призор који нама сада изгледа тако невјероватно-џиновске носороге у мочварној долини.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pin It on Pinterest